STOPA/ŽENA U CRNOM

                                                           I

Sva u transu žena u crnoj haljini igrala je oko kuće, poskakivala, spuštala se do same zemlje a onda iznenada skakala u nebesa. Dok je to radila mrmljala je nešto sebi u bradu.

Vedra noć prikazivala je njenu siluetu dok se kretala pored zidova kuće. I dalje je izvodila svoj ritual. Znala je da ukućani spavaju i da je niko neće uznemiravati u obredu. Bila je tiha poput neke aveti.

Vreme je prolazilo a ona je i dalje bila tu. Tri puta je ponavljala obred, dok se konačno nije zaustavila sva zadihana. Pogledala je u nebo.

,,Još jedna stvar i posao je ovde završen”, razmišljala je.

Uzela je ašov koji beše ponela i zaputi se iza kuće gde se nalazio stari dud. Kiša koja je padala predhodnih dana omekšala je zemlju posle letnjih suša.

Jasno se videla malena stopa pored drveta. Bila je to stopa tek prohodalog dečaka. Počela je da kopa. Pazila je da obuhvati celu stopu, gde je nestašni dečak gazio.

Nežno je iskopinu stavila u torbu. Bila je zadovoljna obavljenim poslom. Znala je i gde će odneti stopu, da je niko nikada ne nađe. Odneće je  na neznani grob i tamo zakopati. Sudbina ove kuće a samim tim i sudbina malenog dečaka biće zapečaćena.

Jutro se približavalo kad je stala na sredini dvorišta. Nemo je posmatrala prozod susedne kuće. Obris prozora pokazivao je lice druge žene koja se zadovoljno smejala.

Čuo se plač deteta. Petlovi su najavljivali novi dan.  

                                                      II                                                                                                         TRIDESET PET GODINA KASNIJE

Putovali su dva sata do sela. Kako su im rekli meštani, kuća je bila na samom kraju, odvojena od ostatka sela. Ušavši u dvorište primetili su ženu u ranim pedesetim koja ih je čekala.

,,Stigli ste.’’ dočekala ih je.

,,Jesmo. Hvala Vam na odvojenom vremenu.’’

,,Ti si Milan, zar ne ? ? ?’’ pogledala je u momka, pruživši mu ruku.

,,Jesam.’’ odgovori mladić, prihvatajući njenu u stisak.

,,Došao si u poslednjem trenutku.’’ reče žena zabrinuto kad mu je pustila ruku.

Milan pogleda u pravcu svoje majke ali ništa nije rekao.

,,Idemo u kuću.’’ pozvala ih je.

Kuća je bila starije građe obrasla zelenilom. Ispred je bila nameštena česma oko koje su lelujale lale ponesene letnjim povetarcem. Nekoliko koraka dalje nalazio se sto i okolo njega postavljene tronoške. Trava u dvorištu beše pokošena. Prizor je bio lep i opuštajući.

Ušli su u sobu. Bila je prepuna ikona i zapaljenih sveća. Osećao se miris tamjana. Ćutke su seli na krevet i čekali.

,,Ponela si sve što sam ti rekla preko telefona.’’ žena je gledala prema Milanovoj majci.

,,Jesam.’’ odgovorila joj je ,,tu su i slike i majice. Sve je tu.’’

Stavila je ikonu na sto. Zapalila je novu sveću, kad je uzela milanovu sliku i stavila je preko ikone. Kako je to uradila tako se sveća ugasila. Ćutke je pogledala u njegovom pravcu. Ponovo ju je zapalila. Ovog puta je nastavila da gori.

,,Dobar si čovek Milane. To vidim ovde. Međutim, na tebe je bačena teška kletva.’’

Tu zastade i opet ga pogleda. Milan je ćutao savijene glave.

,,Tebe ništa neće u životu. Krene ti lepo, misliš to je to i onda puf, dva koraka napred, tri koraka nazad.’’

Milan je i dalje ćutao, ali je klimao glavom potvrđujući njene reči.

,,Kao malom, tebi je uzeta štrapka i zakopana na neznanom grobu.’’

Nastala je jeziva tišina u sobi. Milan je pogledao svoju majku, okrenuo se ka ženi i tiho reče

,,Možeš li šta učiniti za moju budućnost. Prekinuti taj lanac kletve.’’

,,Naravno, zato ste i došli kod mene.’’

,,Ne brini se ništa. Daće Bog da ti igram na svadbu. Žena na slovo S ti je suđena, a vidim ti i dete s njom.’’

Čuo se tihi jecaj Milanove majke. Uhvatio ju je za ruke kako bi je smirio. Žena je za to vreme u tišini stavljala nešto u flašu s vodom a onda nastavila

,,Sedam dana uzastopno prskaćeš ovu vodu po kući, po svim stvarima koje imate. Sedmog dana vode treba da ostane za tri prsta. Nju ćeš zajedno sa belezima koje sam ja stavila odneti na reku i prosipati. Tada ćeš reći DA VODA ODNESE SVE ŠTO JE LOŠE OD MOJE KUĆE, onda ćeš baciti flašu.’’

,,Dan uoči poslednjeg prskanja otićićeš u crkvu, naćićeš ikonu po kojoj se ta crkva zove, stavićeš na njoj sedamnaest dinara u metalu. Kupićeš sedam malih sveća, zapalićeš tri sveće za znane pokojnike, pomenućeš ih a ostale zapali za neznane. Time ćeš sebe otkupiti u crkvu.’’

  ,,Posle toga ćeš opet doći kod mene kako bih ti uradila zaštitu i poklonila ikonu koja će te štititi od zlih sila.’’

Dugo je gledala dok je automobil odmicao, zatim je zatvorila kapiju i prekrstila se.   

                                                        III

Nije prošlo ni godinu dana a Milanu je krenulo u životu. Našao je bolje plaćeni posao, imao devojku s kojom je živeo poslednjih šest meseci u srećnoj vezi. Čekao je trideset devet godina, ali vredelo je. Nema više ‘’dva koraka napred,tri koraka nazad’’, kako su svi pričali. Nasmejao se. Bio je iskreno srećan. Konačno.

Prošla je ponoć kad je izvadio ključ iz zaključanih vrata svoje kancelarije. Takav mu je bio svaki petak, rad do kasno, sređivanje papira i slobodan vikend. Radovao se kao malo dete. Obećao je devojci da će je izvesti u najbolji restoran jer je imala važnu vest da mu saopšti.

Dok je prilazio automobilu razmišljao je šta bi to moglo biti tako važno. NIšta mu nije padalo na pamet. Na kraju krajeva nije ni bitno, najvažnije mu je da je ona srećna s njim. Kad god je ugledao njeno nasmejano lice, jamice na obrazima koje su se tada ocrtavale, sjaj u njenim očima, osećao je kao da lebdi u oblacima. Tada je bio najsrećniji momak na svetu.

Prešao je polovinu puta kad je primetio stariju ženu u crnoj haljini ispod jednog drveta. Kao da čeka nekog, mislio je. Nije imao srca da je mimoiđe a ne upita treba li joj pomoći. Zaustavio je automobil i krenuo prema njoj.

,,Dobro veče staramajko.’’

,,Dobro veče sinko.’’

,,Treba li Vam prevoz ili pomoć.’’

,,Jako si ljubazan sinko’’, nasmeja se tada starica.

,,Da Vas povezem. Gde živite.’’

,,Ne bilo ti zapoveđeno sinko. Do sledećeg sela’’.

Prišao je i prihvatio je za ruku. Ruka joj je bila hladna kao led. Nije pridavao tome mnogo pažnje, želeo je što pre da se ušuška u krevet pored svoje voljene. Otvorio joj je vrata i pritvorio ih kad se starica smestila na sedište. Krenuli su.

Počeo je da se oseća čudno, malaksalo, omamljeno, umorno. Jedva je prozborio

,,U kom delu sela živite.’’

‘’Posle pruge prva kuća.’’

Toliko je bio umoran da je jedva držao volan automobila, koji je za divno čudo držao pravac puta.

,,Trebao si nastaviti svojim putem sinko’’, najzad progovori starica, ,,svih ovih godina je išlo kako sam zapisala, dok niste otišli onoj veštici.’’

Počela je da se trese od besa.

,,Moju magiju niko ne može da nadjača, a ona je umalo uspela. Morala sam opet da se umešam,’’ pogledala ga je pravo u oči ,,Ja nikad ne gubim, sinko.’’

Milan je i dalje držao volan, nemoćan da bilo šta učini. Čuo je svaku njenu izgovorenu reč. Srce mu je u grudima tuklo od straha.

,,Pre nego što izađem i prepustim te sudbini, moram ti nešto reći. Ne želim da odeš a da ne saznaš.’’

,,Saopštiću ti prvo radosnu vest.’’   

,,Šta može biti radosno u ovakvom trenutku.’’ promuca okupan znojem.

,,Da je sreće, sutra bi ti devojka rekla da je trudna i da ćeš postati otac. To ti je davnašnja želja, da se ostvariš kao roditelj, zar ne ? ? ?’’

Osetio je kako se suze slivaju niz njegovo lice. Nije mogao da obuzda emocije. Duboko u srcu znao je šta sledi, ono ga nikad nije prevarilo u procenama. Bio je spreman.

,,Tako je.’’ jedva je prozborio.

,,Dobio bi sina. Naslednika. Eeeeeeej, raduj se.’’

,,Neću ni da pitam kako sve to znaš.’’

,,To nije važno’’ prekinu ga ,,sad slede loše vesti.’’

,,Sutra će saznati da si poginuo. Izgubiće bebu. A tvoja porodična loza biće prekinuta.’’

,,Sad stani, ja ovde silazim.’’ Pogledala ga poslednji put ‘’Zbogom Milane.’’

Stao je i ugasio automobil. Čim je starica nestala bio je svestan svega. Počeo je još jače da plače.

Kasno je shvatio da je automobil zaustavio na pružnom prelazu. Pogledao je u pravcu odakle se čula vozna sirena. Svetlost ga je obasjala. Lokomotiva je bila okupana varnicama od kočenja. Nije ni pokušao da okrene ključ i pokrene automobil. Zatvorio je oči zamišljajući kako drži u naručju tek rođenog sina. Sa svakim detetovim osmehom  čvršće ga je privijao uz grudi. Na maleni obraščić s jamicama pala je očeva topla suza.

Čuo se prasak, posle kog je nastala tišina.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *