Hruščova: Mediji kreiraju stvarnost u kojoj ljudi žive više nego u svom stvarnom životu

Svako danas živi unutar svog ličnog sveta i u kontaktu je samo sa svojom ličnom „istinom“. Tako propaganda postaje ne samo političko oruđe nego i deo iskonstruisane stvarnosti, realnost mimo parola i parada. Ono što je za jednu osobu propaganda, za drugu predstavlja celu istinu, smatra Nina L. Hruščova, unuka bivšeg sovjetskog lidera, koja je doktorirala na Prinstonu i predaje u Njujorku. Za Cenzolovku govori o medijima i propagandi, danas tako aktuelnoj, ne samo u odnosima Rusije i SAD

Nina L. Hruščova (foto: privatna arhiva)

Nina L. Hruščova je redovna profesorka na odseku za međunarodne odnose Nove škole (The New School) u Njujorku, gde predaje o međunarodnoj politici, sa akcentom na proučavanju propagande i na medijima, a angažovana je i kao viša saradnica Instituta za svetsku politiku (World Policy Institute) u Njujorku. 

Pošto je završila Državni univerzitet u Moskvi, Hruščova je doktorirala na Univerzitetu Prinston u SAD.

Njen deda je Leonid Hruščov, najstariji sin bivšeg prvog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza i premijera Nikite Hruščova, koji je desetak godina vodio SSSR posle smrti Josifa Visarionoviča Staljina (1953–1964).

Nakon što je Leonid poginuo kao pilot u Drugom svetskom ratu, Nikita je usvojio njegovu dvogodišnju ćerku Juliju, Nininu majku. Julija je tako odrasla kao Nikitina ćerka, a Nina kao njegova unuka.

Pored rada na univerzitetu, Nina L. Hruščova je u Sjedinjenim Državama poznata i po javnim nastupima u kojima komentariše rusku i američku politiku, često iz medijskog ugla.

Cenzolovka: Na postdiplomskim studijama na Novoj školi u Njujorku pre 10 godina držali ste neka od najoriginalnijih predavanja, na kojima ste nas učili o poreklu propagande i o diktatorima.To je bilo pre više od 10 godina i u to vreme smo diskutovali o razlici između propagande i političkog spina. Kako danas vidite uticaj propagande?

Nina Hruščova: Ono što sam ustanovila, nastojeći da predajem o propagandi u proteklih nekoliko godina, jeste da je ona postala previše konkretna.

Generalno, u tradicionalnoj propagandi postoje teza i antiteza.

Možete da izmislite priču, koju će druga strana da porekne. 

Danas mogućnost poricanja ne postoji. Svako živi unutar svog ličnog sveta i u kontaktu je samo sa svojom ličnom „istinom“.

Tako propaganda postaje ne samo političko oruđe nego i deo iskonstruisane stvarnosti, realnost mimo slogana, govora, postera, parada i slično. Na izvestan način, ono što je danas za jednu osobu propaganda, za drugu predstavlja celu istinu.

Cenzolovka: Nedavno ste mi rekli kako više niste sigurni da je propaganda uopšte relevantna, budući da se mišljenja koriste umesto činjenica. Na šta tačno mislite?

Hruščova: Mišljenja, stavovi, osećanja – danas su to „činjenice“ u koje ljudi biraju da veruju i da ih slede. Imam sreću da ne predajem novinarstvo jer više ne bih znala kako.

Kad posmatramo današnje novinarstvo, više nije u pitanju način konstruisanja priče. Sada je u pitanju konstrukcija narativa koji doprinosi stvaranju određene percepcije stvarnosti.

Štaviše, u pitanju je više od percepcije – mediji kreiraju stvarnost u kojoj ljudi žive više nego u svom stvarnom životu. 

Ako se ne zasniva na činjenicama, novinarstvo ne postoji

Cenzolovka: Na predavanjima ste govorili da novinarstvo podrazumeva izveštavanje o činjenicama. Danas se govori o „novinarstvu zasnovanom na činjenicama“, ali i o vestima koje su „lažne“. Da li se vaša percepcija medija promenila?

Hruščova: Novinarstvo se zasniva na činjenicama, ne postoji nikakva druga vrsta novinarstva. Ako smo primorani da o novinarstvu govorimo na ovaj način, ako moramo da ga definišemo, to onda znači da novinarstvo kao takvo više ne postoji.

Mišljenja, stavovi, osećanja – danas su to „činjenice“ u koje ljudi biraju da veruju i da ih slede

Kad kažem da su činjenice danas postale osećanja – to je upravo ono što i mislim. Današnji novinari interpretiraju činjenice u odnosu na narativ koji im odgovara. To možemo zvati i propagandom, ali je u pitanju nešto više. Mislim sada na preovlađujuću klimu i na sredinu pogodnu za kreiranje „lažnih vesti“.

Kad kažemo „lažne vesti“, u pitanju je, naravno, oksimoron. Ako su vesti, ne mogu da budu lažne. Ako su lažne – onda su u pitanju tračevi ili prosto nešto što nije vest.

Cenzolovka: Da li u današnjem vremenu možemo govoriti o medijskom ratu? Američki mediji redovno izveštavaju o ruskoj „armiji botova“ koja aktivno radi na „slabljenju američke demokratije“.

Hruščova: I onda SAD krenu sa potkopavanjem državnosti Rusije tako što demonizuju Kremlj i sve ono što ruska država radi. I tako svaki dan.

Kako to da je u redu nazivati Putina Hitlerom? U čemu je razlika? Zašto Amerika može Rusima da odgovori, a Rusi to ne mogu da urade?

Ne trudim se da branim Rusiju, ali ni Amerika ne može biti oslobođena odgovornosti od arogancije, licemerja i zakulisnih metoda koje uključuju navodno opravdano širenje dezinformacija, trgovinske ratove prerušene u borbu za demokratiju itd.

Današnji novinari interpretiraju činjenice u odnosu na narativ koji im odgovara. To možemo zvati i propaganda, ali je u pitanju nešto više. Mislim sada na preovlađujuću klimu i na sredinu pogodnu za kreiranje „lažnih vesti“

Američko uverenje o posebnosti sopstvenog naroda dozvoljava im da ispoljavaju „proročku nevinost“ na način kako je to definisao Edvard Said u „Orijentalizmu“. Sjedinjene Države sebe doživljavaju kao nekog ko donosi „oružje masovne ljubavi“, dok svi drugi koriste oružje za „masovno uništenje“, na način na koji je ovo propagirao Dik Čejni (potpredsednik SAD u vreme Džordža Buša mlađeg, prim. nov.).

Na taj način je Sjedinjenim Državama dozvoljeno da rade šta god hoće. Putin u ovo ne veruje, a iskreno, ne verujem ni ja.

SAD su jednako sposobne da šire tzv. lažne vesti. To i rade, češće putem spina i zakulisno nego dezinformisanjem, mada sigurno koriste sva raspoloživa sredstva. Amerika ima globalni komunikacijski aparat u okviru koga je i takozvana meka propaganda. 

Ovo sve ima svojih prednosti, ali sve manje ljudi upravo zbog ovih američkih „alata“ veruje u američku nevinost i u njihovu propagandu „dobre volje“.

Rusija je na gubitku, i to je pravedno, ali SAD nipošto nisu plemeniti anđeo, kako se predstavljaju na sve strane.

A što se tiče argumenta da Rusija podriva američku demokratiju, Sjedinjene Države podrivaju vlade svuda i stalno. To su svakako režimi koji nisu dobri, ali ako je američka demokratija tako divna, kako je moguće da ju je tako jednostavno potkopati?

Istovremeno, zbog američkog mita o sopstvenoj izuzetnosti, SAD misle da je u redu da krive druge za sopstvene neuspehe. Jer, kako bi sjajni grad na vrhu planine mogao biti za nešto kriv? Sve je uvek nečija tuđa greška. Oni nemaju osećaj skromnosti niti smisla za humor i to će na kraju dovesti do njihovog uništenja.

Rusija samo koristi postojeće američke modele

Cenzolovka: Stejt department je nedavno objavio studiju na 70 strana, označavajući veb-sajtove koji šire lažne vesti a imaju veze sa Rusijom. Kako vam se čine ruski propagandni uticaji?

Hruščova: Ja ne bih slepo verovala izveštaju Stejt departmenta. Pritom, ne mislim da ne postoje sumnjivi veb-sajtovi koji su povezani sa Rusijom. Sigurna sam da postoje ili da bi mogli da postoje.

Međutim, kao što je Stejt department iskorišćavao informacije i njima manipulisao tokom „rata protiv terorizma“, isto to važi i kad je u pitanju odnos prema Rusiji. 

Ono što je ovde meni interesantnije jeste da smo kao društvo mnogo spremniji da sumnjamo u njihove izveštaje koji se, na primer, tiču islamofobije. A kad na red dođe rusofobija, niko ne sumnja u američke izvore i antiruska histerija se prihvata kao da je u pitanju potvrđena istina – bez postavljanja pitanja ko od ovoga ima koristi. Na primer, čim Bajdenu padne popularnost, odmah se potegne Rusija.

Mislim da je razlika pre svega u tome što u Rusiji niko ne očekuje da su to zaista vesti. Ljudi u Rusiji razumeju da je u osnovi propaganda – oni nas opanjkavaju, a mi na isti način, koristeći kreativno njihove tehnike – opanjkavamo njih.

Novinarstvo se zasniva na činjenicama i ne postoji nikakva druga vrsta novinarstva. Ako smo primorani da o njemu govorimo na ovaj način, ako moramo da ga definišemo, to onda znači da novinarstvo kao takvo više ne postoji

U Americi ljudi misle kako imaju pravo da napadaju sve koji nisu kao oni i pitaju se kako se to Rusi uopšte usuđuju da odgovore dok im se drže lekcije.

Reći ću još jednom, nije Rusija ta koja kreira podelu i seje mržnju u Americi. 

Ona koristi postojeće američke modele da bi ustostručila poruku.

Pritom, nije mi namera da branim Rusiju ili Putina, nego mi je žao što je preovladala kultura Holivuda, koja promoviše život koji nije realan, i što ne prihvata odgovornost, već traži žrtve.

Putin, sa svojim iskustvom operativca, ne bi bio Putin kad ne bi iskoristio postojeću klimu u Americi. Amerika je, u krajnjoj liniji, iskorišćavala slična nacionalna previranja širom sveta.

Cenzolovka: U nedavno objavljenom eseju pišete: „Planirajući svoje bekstvo, morala sam da uradim ono što rade svi Rusi – da zaobiđem dozvoljeno. Rusija je površinom prostrana, ali nikad nije imala veliki osećaj za nijanse… Država ima neutoljivu potrebu za kontrolom pa ljudi moraju da krše pravila. Mi nikad ne verujemo da će stvari funkcionisati, stoga nastojimo da budemo pametniji od sistema radije nego da čekamo da se stvari reše.“ 

Ovo podseća na Srbiju, kao i na sklonost ljudi iz bivših komunističkih zemalja da pišu i čitaju vesti na način da su one čitljive između redova. Da li vidite neku razliku u konzumiranju vesti na Zapadu u odnosu na Rusiju?

Hruščova: O tome smo razgovarali na času propagande pre 15 godina. Počela sam da držim ovaj predmet nakon što su Sjedinjene Države napale Irak rukovodeći se lažnim pretpostavkama i to pošto sam shvatila da su Amerikanci lakoverni, bez smisla za humor, bez skromnosti i da nemaju ideju o tome kako da čitaju između redova.

Sa Tviter generacijom je situacija još gora. Oni samo čitaju ono što je u njihovim fidovima ili na Instagramu, dakle – lišeno je konteksta i dubine. Nisam više sigurna da još uvek postoje razlike u konzumiranju vesti među pripadnicima različitih država.

Danas živimo u svetu američkog soundbajta. Amerika nam je svima dala alate da postanemo Amerikanci, što je, uzgred, najveće propagandno dostignuće. Apsolutna pobeda u hladnom ratu pod parolom – praznoglavost jednako sloboda – a mi smo to u potpunosti progutali, sav taj američki komfor konzumerizma i osioni individualizam.

I sad se bunimo što isprazni idiot (a Donald Tramp nije izuzetak, već pravilo – on je savršen proizvod svoje zemlje) nije savršen kao što smo verovali da će biti 1989. godine.

Današnja Amerika treba da bude ponosna zbog toga što svi žive u američkom svetu. Problem je, naravno, u tome što čak ni Amerikanci više ne žele da budu u takvoj Americi.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *