MISTERIJA PALANAČKOG GROBLJA

Milovan je bio od onih ljudi koji nisu imali sreće u životu, ma koliko se trudio da uspe, stajao je u mestu. Iako je bio romske nacionalnosti, trudio se svakom da pomogne u životu, ne obazirajući se na boju kože. Mnogi su ga zbog toga prekorno gledali, ne želeći da prihvate njegovu ispucalu i poštenu ruku.

Gradska reorganizacija ostavila ga je bez igde ičega. Iselili su ga iz kućerka u kom je živeo poslednjih godinu dana. Opet će morati iz početka, na nekom drugom mestu, jovo nanovo, sa ženom i šestoro malene dečice.

Pored groblja nalazila se prazna kuća.

,,Milovane’’, poče socijalni radnik ,,jesen je počela, zima na pragu. Gde ćeš sa ovoliko malene dečice. Misli na njih. Prihvati ovu ponudu. Pomoći ću ti i drva za zimu da dobiješ’’.

Ne beše mu sve jedno što će morati kraj groblja da živi, ali je socijalni radnik, kome ni ime nije znao, bio u pravu. Ne ide sa ovoliko dece, da zimu dočeka na ulicu. Dugo je gledao svoju čeljad, zadržavajući knedlu u grlu. Srce mu se slamalo, duša bolela.

,,Daj šta daš gosn’ socijalni, nemam gde, prihvatam.’’

,,Imaćeš i posao. Održavaćeš grobna mesta, a porodice preminulih plaćaće ti na mesečnom nivou. Bolje išta nego ništa, moj Milovane’’.

,,Znam’’, pognuvši glavu pogleda ga suznih očiju.

Dani su prolazili a Milovan nije mogao oka sklopiti u novom domu. Jedne noći je sve počelo.

Dok je njegova žena Ljubinka spavala dubokim snom između njihove malene dečice u velikom bračnom krevetu, on je tumarao sobom. Nemir mu se vrzmao po stomaku, osluškivao je dešavanja napolju. Tišina je sablasno odjekivala palanačkim grobljem.

Sklupčao se na malenom krevetu u dnevnoj sobi, pokušavajući da zaspi. U neko doba začulo se šuškanje kraj vrata, od kog mu se dlake nakostrešiše, a srce poče da udara kao ludo. Skočio je kao oprljen iz kreveta i polako približavao prozorčetu, koje se nalazilo pored vrata. Pokušavao je da vidi šta se to dešava napolju, šarao je od prozora prema vratima, ali uzalud. Napolju nije bilo nikog.

Najverovatnije je samo neka noćna živuljka, mislio je, tvor ili lasica, a možda mi se samo učinilo.

Polako se vraćao prema krevetu, a onda zastao u mestu. Jasno je čuo kako neko kuca na ulazna vrata. Od straha nije mogao progovoriti. Ćutao je, nadajući se da će kucanje prestati. Nakon nekoliko trenutaka kucanje se ponovi, ovog puta mnogo snažnije i jače.

,,Kooo jeeee ? ? ?’’, jedva promuca od straha koji ga beše okovao.

,,Pomozi mi prijatelju, izgubio sam se’’, začu se dubok i opor glas iza vrata.

Sačekao je nekoliko trenutaka da se oporavi od šoka i straha, a onda upita povišenim glasom.

,,A, ko si ti, prijatelju ? ? ?’’.

,,Putnik namernik, prijatelju. Dolazim iz daleka, a ne znam gde se nalazim’’.

,,Palanka je ovo, moj prijatelju. Maleno mesto. Nalaziš se na groblju. Udri samo pravo, i izaćićeš na glavni put. A posle toga se opravljaj gde ti je volja.’’

,,Jel imaš cigaru’’.

Milovan baci pogled na sto. Tamo je stajala paklica zelene Morave bez filtera, sa nekoliko cigareta u njoj.

,,Nemam, ne arčim duvan’’, slagao ga je, ne od drčnosti, već od straha, da ne bi otvarao vrata.

Niko više nije progovarao s druge strane. Opet je zavladala tišina. U to se začuo i petao iz kokošinjca. Svanulo je.

Zapalio je cigaretu drhtavim rukama, pokušavajući da se smiri. Čekao je Ljubinku da se probudi i ispriča joj noćašnji događaj.
,,Milovane, ki Boga te molim’’, poče Ljubinka da se krsti i mlatara rukama, kad joj je Milovan sve ispričao, ,,ne otvaraj nikem po noći. Koj zna kakvi su ti ljudi, mož nas sve pobiju na spavanju’’.
,,Za šta da nas pobiju.’’, odgovori joj, ,,Mi smo toliko bogati da ne ni kuče neće ujede, jer nema za šta.’’, te joj pokaza stomak koji je bio maltene prilepljen za kičmu.
Sledeće noći samo što ga san beše uhvatio, začu kucanje na vratima.
,,Ko je ? ? ?’’, viknu iz kreveta, ne dižući se.
,,Izgubio sam se, možeš li mi reći gde sam’’. Reče isti onaj glas od prošli put.

Polako je prilazio vratima bacivši pogled na vrata proveravajući da li je spuštena reza. Strah ga je opet polako obuzimao i pored zaključanih vrata. Možda je Ljubinka u pravu. Šta ako nas stvarno ubiju na pravdi Boga, za ban badava. Nije smeo da otvara.

,,Zar ti prijatelju ne nađe put, kako ti rekoh.’’

Glas sa druge strane vrata ništa nije odgovarao nekoliko trenutaka. To vreme provedeno u tišini i iščekivanju sledećeg koraka nepoznatog glasnika Milovanu je trajalo čitavu večnost.

,,A jel imaš cigaru ? ? ?’’

Milovan baci pogled gde su na stolu ležale cigarete. Ovog puta uze jednu i ćutke je gurnu ispod vrata.

,,Hvala ti k’o rođenom’’.

Samo idi svojim putem i ostavi me na miru, razmišljao je, za koj’ će mi tvoje zahvaljivanje.

Dugo je stajao ispred svojih vrata, zamišljeno gledajući u jednu tačku. Sa prvim kukurikanjem vratio mu se mir i spokoj u duši.

S osvitom novog dana, krenule su i svakodnevne obaveze na sređivanju groblja. Otvorivši vrata, na kamenom basamaku, ležala je cigareta, ista ona od sinoć. Polako se savio, dohvati je i stavi u džep. Ljubinki ništa nije pričao.

Umoran od obaveza i teškog rada, vrativši se kući, legao je ranije u krevet i odmah zaspao. Ljubinka je posle uspavljivanja dece tumarala po kući, san joj nije dolazio na oči. I dalje je mislila na noćne događaje i čoveka koji ih je zavitlavao.

Ponoć beše odavno prošla. Taman je htela da odustane od čekanja nezvanog gosta i legne da spava, začulo se kucanje na vrata.

,,Ko je ? ? ?’’ viknu ona sva besna.

,,Izgubio sam se snajka’’, reče glas iza vrata.

,,More marš, džukelo jedna. Nas si našao da zavitlavaš’’.

Uzela je tojagu, koja je stajala pored vrata, otvorivši ih rešena da se konačno obračuna sa mangupom koji im noćima ne da mirnog sna. Kako je kročila na kameni basamak tako ju je prekrila pomračina.

Sa prvim jutarnjem suncem Milovan se proteže u krevet. Posle dugo, dugo vremena bio je naspavan. Proverio je sobu gde su deca mirno spavala. Vrativši se primetio je da su ulazna vrata otvorena.

Mora da je Ljubinka poranila, razmišljao je dok je bosonog izlazio u dvorište.

Mora da je Ljubinka poranila, razmišljao je dok je bosonog izlazio u dvorište.

Kad su se deca probudila izašli su svi skupa napolju kako bi je tražili. Od nje nije bilo ni traga ni glasa. Svašta mu je prolazilo kroz glavu, posebno što su jedine cipele koje je njegova žena imala i nosila bile uredno složene u kuću.

Dan je prošao, noć se spuštila. Međutim, Ljubinka i dalje nije dolazila kući. Od prevelike nervoze i zabrinutosti Milovan je palio cigaretu za cigaretom, puneći konzervu opušcima.

U jednom trenutku začu se kucanje na vratima. Milovan se obradova misleći da mu se žena konačno vratila kući.

,,Ljubeee, si ti ? ? ?’’. upita ozaren.

,,Nisam ja Ljubica,” čuo je odgovor sa spoljašnje strane, ,,ali znam gde se nalazi. Izađi i pokazaću ti.”

Pre nego što je rešio da izađe i suoči se sa tajanstvenim proverio je još jednom decu u susednoj sobi. Laknulo mu je kad je video da svi spava.

Mora da je Ljubinka poranila, razmišljao je dok je bosonog izlazio u dvorište.

Autor : Milan Milojević

Evropske romske novine

1 Comment

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *