Karakondžula

Karakondžula je po verovanju ženski demon sa likom starice sa velikim noktima, gvozdenim zubima i često sa rogovima. Karakondžule se pojavljuju u nekrštene dane i tada noću jašu čoveka po selu ili kroz reku i strašno ga fizički izmuče. Žene, međutim, maltretiraju na drugačiji način. Ponekad im izgrebu lice noktima ili ih bacaju s brda, ili ih udave u vodi.

U Aleksinačkom kraju veruje se da Karakondžule najčešće napadaju pijane muškarce.

U malenom selu na obroncima planine živeo je čovek sa ženom i ćerkom. Živeli su skromno i složno. Ali sreća ne beše dugog veka i žena mu se pobole te umre od jeftike. Mučio se čovek sam da kuću vodi i o ćerki Milici brine, ali koliko god se trudio ne mogaše. Valjalo se o stoci i njivama brinuti, u šumu po drva ići i hranu spremiti, a devojčica još nejaka beše za kućne poslove. Dovijao se čovek tako do godine jedne dok ne skinu crnu košulju pa reši da se oženi.

U susednom selu beše mlađana popadija udovica sa ćerkom,  te reši da uzme nju za ženu. Deca će nam zajedno rasti, a ona će kuću spremati dok ja muške poslove obavljam mislio je on. Tako i učini.

Prolaziše dani ali nova žena nerado gledaše na pastorku. Ne pokazivaše to pred mužem ali se svagda trudila da se za nju lošiji uslovi za život nametnu. Postelja beše tvrđa, prostirka tanja, komad hleba manji. Kako su rasle poče maćeha da ih tera da rade kućne poslove. Teže poslove je naravno namenjivala Milici. Milica beše vredno i milo dete od majke i oca učeno da voli ljude i životinje. Najveći deo vremena provodila je sa životinjama a najviše sa psom, mačkom i petlom. Maćehina ćerka Milena beše zaštićena i razmažena, pa ih je šutirala po dvorištu. Ništa joj ne beše potaman.

Jedne večeri otac se iz šume vratio zabrinut i uz večeru ispriča da selom kruži priča da se pojavila Karakondžula i da u vodenici svake noći pojede po jednog vodeničara. Ljudi su počeli da zaziru da odlaze u vodenicu. Ali selo je malo, malo beše i muškaraca, te dođe red i na glavu porodice njihove. Odgovarala ga je žena od odlaska ali zar će kukavica ispasti i ne otići. Ponese pušku i ode.

Sa prvim jutarnjim kukurikanjem čekaše ga žena na kućnom pragu, ali uzalud. Domaćin se nije vratio. Ostade žena sa ćerkom i pastorkom da čuva dom. Ubrzo u selu ne beše više muških glava i dođe red da žene dežuraju u vodenici. Dođe red i na Miličinu maćehu. Kad to ču padoše joj zle misli na um i načini se bolesna i reši da Milicu pošalje u vodenicu. Strah uhvati devojčicu ali šta će mora. Spremi se i krenu a maćeha joj dade samo komad hleba za večeru. Za njom krenuše pas, mačka i petao.

***

Po dolasku u vodenicu, Milica založi vatru. Mačka se odmah sklupča pored vatre, petao se šćućuri na prozor a pas leže pored vrata. Milica ogladnela reši da pojede večeru. Izvadi parče suvog hleba i podeli ga sa svima. Malo kučetu, malo mačetu, malo petlu i ostatak pojede uz gutljaje vode. Uze mačku u krilo da njeno predenje umiri otkucaje srca te zadrema.

Oko ponoći se začu neko tutnjanje oko vodenice i lupanje na vratima.

,,Ko je…??? ’’ upita uplašeno.

,,Ahahahahahh, otvaranda, otklapanda mala mome. Otvori mi vratata da ti motam crevata’’ zaurla Karakondžula.

,,Kuco, maco, petlu, kakvo da govorim…???’’ uplašeno upita Milica svoje malene prijatelje.

,,Kaži joj da ti donese jedan dukat, da od njega napraviš ključ i da ćeš joj otvoriti.’’ odgovoriše joj prijatelji u glas.

Milica tako i učini. Karakondžula, kad je čula šta devojka zahteva od nje ode i vrati se posle nekog vremena. Opet zalupa u vrata:

,,Otvaranda, otklapanda mala mome, dukad sam ti donela.’’

U tom trenutku petao zapeva:

,,Kukuriku, kukuriku sunce na vidiku…!’’

Pas zalaja ,mačka zamjauka i kad to ču, Karakondžula pobeže.

Milica sa svojim prijateljima krenu kod kuće. Ništa ne govori maćehi posavetovaše je prijatelji.

,,A šta ću reći za dukat…?’’ upita ih.

,,Reci da si ga pronašla u vodenici.’’ odgovoriše joj prijatelji.

Maćeha je već spremila crnu bluzu i kad vide Milicu živu i zdravu s neveseli se skroz. Dade joj Milica dukat a maćeha je posla da odmah hrani zivotinje.

***

Sutradan maćeha reši da opet pošalje Milicu. Milica nerado krenu ali nije smela protivurečiti. Opet je dobila suv hleb za večeru. Kad pade veče Milica opet podeli hleb sa prijateljima i zadrema sa mačkom u krilu. Oko ponoći eto opet Karakondžula zalupa na vrata:

,,Otvaranda, otklapanda mala mome. Otvori mi vratata da ti motam crevata.’’

Milica uplašena opet gleda u svoje prijatelje.

,,Kuco, maco, petlu, kakvo da govorim…?’’

Traži joj sada dva dukata, posavetovaše je oni. I Karakondžula ode. Milica u strahu napuni dzak brašna i nasloni na vrata verujući da ovog puta možda neće uspeti da nadmudri Karakondžulu.

I eto nje sa još žešćom lupnjavom:

,,Otvaranda, otklapanda mala mome, dukata sam donela dva, otvaraj vrata.’’

U tom času, pas zalaja, mačka zamjauka a petao zakukurika:

,,Kukuriku, kukuriku sunce na vidikuuuuu…!’’

Karakondžula pobeže. Čim sunce iskoči Milica sa prijateljima krenu nazad, po savetu prijatelja opet prećuta dešavanja i reče da je dukate našla ispred vodenice.

***

Izjutra prijatelji već spremni čekaju Milicu ispred vrata, ali umesto nje maćeha reši da pošalje svoju ćerku Milenu. Zašto ne bi ona sakupljala dukate, kad je Karakondžula odustala od posete vodenici.

Pas, mačka i petao počeše da se povlače u dvorište srećni i zadovoljni, ali maćeha podviknu, podjite s njom, pokažite joj put i pravite joj društvo da ne bude sama. Ćerki dade punu torbu hrane, hleba, sira, suvog mesa.

Šta će, životinje u strahu od preke gazdarice pognute glave krenuše sa ćerkom maminom mezimicom. Čim uđoše u vodenicu  devojka krenu da trpa džakove i pravi krevet za spavanje. Potom izvadi hranu iz torbe i poče da jede.

Maca priđe uz nogu ne bi li dobila malo hrane :

Mjauuu..! Pissss, pisssssssss i odgurnu je nogom. Potom pridje i pas: Av, Avvv, Avvvvv…! Čibe tamo, marššššššš, i šutnu ga nogom. Pridje i petao : Kukurikuuuu…! Iš, iš, odvratni stvore.

Šta će jadne životinje, skukuljiše se svako na svoje mesto i zaspaše gladni.

Kad oko ponoći eto Karakondžule :

,,Otvaranda, otklapanda mala mome. Otvori mi vratata da ti motam crevata.’’

Preplašena devojka povika:

,,Kuco maco, kakvo da govorim….?’’

A oni u glas :

,,Sama jela mlada mome, sama govorila.’’

Karakondžula razvali vrata, životinje pobegoše preko praga .

***

Sa prvim suncem majka je čekala svoju ćerku ali nje ne beše. Ah, sigurno još spava, ta spavalica. I hleb je ispekla i opet s praga posmatrala ali ćerke nema. Moram poći da je probudim i krenu u vodenicu. Preko proplanka ni ptica da zapeva, samo se čuju njeni užurbani koraci.

Na domak vodenice majka poče da doziva : Milenaaaaaaaaa, Milenaaaa i ugleda njenu glavu na prozoru.

Ubrza korak, bezobraznice moja mala, mora da si toliko dukata našla da ne možeš sama da ih doneseš. Uđe u vodenicu, na prozoru  postavljena glava a na vodeničnom točku behu namotana creva njene ljubimice.

Milan Milojević

Evropske romske novine

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *