Sudbina

Milan Milojević

Rat samo što se beše završio. Mnogi se iz rata nikad nisu vratili. Ali se dešavalo da se iz zarobljeništva vrate i oni kojima su se čak i majke prestale nadati, iako majke  čekaju večno. Ratka su Nemci zarobili i odveli sa seljanima u Bugarsku kad je imao samo 15 godina. Beše dugajlija te su ga pokupili uz odraslo muško stanovništvo bez da ga je iko pitao za godine. I te godine zarobljeništva učiniše ga još ozbiljnijim i zrelijim. Napisao je nekoliko pisama svojima ali ne dobi odgovor nijedan. Beše se pomirio sa sudbinom da  i ako se ikada svojoj kući vrati neće nikog živog zateći. Sa završetkom rata u razmeni zarobljenika dočeka i Ratko oslobođenje svoje. Osećanja su se mešala međusobno, sreća što je slobodan i strah odlaska u rodno selo i prazan dom.

Kad se voz zaustavi Ratko polako krenu ka rodnom selu posmatrajući prirodu i sela kroz koja je morao proći. I priroda i ljudi su se vraćali u život bez terora i mirisa smrti. Beše već jun mesec i sunce na nebu  visoko. Umor i glad su ga savladavali. Pogleda u svoje poderane opanke koji su bolje nego on izdržali zarobljeništvo. Na opancima  beše vidljivih tragova muka koje su izdržali a u njemu još većih…nevidljivih. Izu opanke i baci ih u jarak kraj puta te nastavi bos. Prašina po putu lepila se za tabane i vraćala ga u vreme kad se bezbrižno igrao sa decom iz sela.  Sada… više nije bio dete.

***

Sunce je već zalazilo iza brda a put ga je vodio u selo Kusa Vrana. Bilo je opasno da nastavi put noću. Još je pamtio priče o vukovima, vampirima i vilama. Odluči da pokuca na nečija vrata i zamoli da ga bar u štalu prime kako bi se odmorio i jutro dočekao. Selo već beše mirno, čuo se po neki lavež pasa i mukanje krava. Primeti svetlo na prozoru kuće pored puta i reši da tu zatraži pomoć. Otvori portu i drvenim stepenicama dođe do vrata. Pokuca tiho pa potom jače.

„Ko je ?“ začu se iznutra.

„Putnik namernik domaćine, ako bi ste me primili na konak makar i u štalu. Iz daleka dolazim a još dalje mi valja putovati.“ 

Posle par trenutaka čulo se kako se reza na vratima skida i pojavi se domaćin kuće ali sa puškom u rukama. Osmotri ga od glave do pete  i pozva u kuću uz izvinjenje.

„ Udji momče, i oprosti na ovakvom dočeku još je vreme nesigurno i ne znaš ko iz planine sići može.“

Uvede ga u ižu u kojoj je gorelo ognjište a kraj njega trudna snaša spremala je večeru.

„De reci otkud ti ovako kasno u našem selu i koji si?“ upita domaćin „ A ti Verka daj malo rakije i pristavi večeru da se gost okrepi ovo je srbska kuća domaćinska.’’

Rakija je bila jaka a popara vruća te se neka toplina razlila njegovim telom i jezik se nekako razvezao. Ispriča on domaćinu o muci svojoj i zebnji da nikoga u kući zateći neće te i suze krenuše.

„De, de biće dobro, Nikad ne gubi nadu. Možda nekog živog i zatekneš. A ako je sudbina tako dosudila, tuga je velika ali mlad si, zdrav, oženićeš se, svoju porodicu stvoriti. Biće dobro. Eto i mi već u godine zašli pedesete i mislili nikad poroda nećemo imati, pa eto Bog je veliki i Verka je noseća. Samo što zakmečalo nije. Nego de ti na spavanje. Siroti smo mi i nema druge moraćeš ovde kraj ognjišta na ponjavama i čergama prespavati i kožuh pod glavu jastuk će ti biti do jutra, ali bar pod vedrim nebom biti nećeš“. 

***

Domaćin se sa ženom u sobu povuče a Ratko se spusti na ponjave i čerge prigrli kožuh pod glavu i zaspa. Negde oko ponoći probudi ga neko jaukanje i lupnjava. Skoči na noge kad u sobu utrča domaćin sav uplašen.

„Brzo, brzo pomagaj prijatelju, pali ognjište, trči na bunar donesi vode i okači na verige kotlić da se ugreje voda, Verka je bolove dobila, rodiće uz Božju pomoć“.

Sanjiv, uplašen i zbunjen otrča bosonog do bunara da zahvati vodu. Čuo se zvuk čekrka i pljusak kofe u bunaru, u pozadini huk sove i iz kuće jauci Verkini. Noć beše mirna a nebo prepuno zvezda. Utrčao je u kuću i napunio kotlić obesivši ga na verige i stade ložiti vatru. Ruke su mu drhtale a znoj kapao sa čela. Vatra je počela da pucketa kad se iz sobe začu plač…ovog puta bio je to dečji plač. Ratko ustade  i pođe ka vratima, utom u sobu utrča domaćin i zagrli ga.

„Dobio sam ćerku! Dobio sam ćerkuuuuu!“ drmusaše ga kao da želi da proveri da li je svestan šta se upravo desilo. Ratko mu čestita čvrstim stiskom ruke.

„ Neka je živa i zdrava i vazda ti vesela bila“.

Domaćin se vrati u sobu i nedugo potom dodje po vodu i testiju.

„Dobro je, sve je dobro. Srpom smo pupčanik presekli, povezali, e sad valja  bebu okupati“ i ode.

Ratko je sedeo kraj ognjišta i gledao u plamen. Kroz prozor su se videle zvezde i čuo huk sove.

Nedugo potom udje domaćin.

„Dobroo je, Bog je veliki. Verka je dobro, podojila je malu, hajde da nazdravimo pa da se snu vratimo. Sutra je novi dan i valja mi rano ustati i po kuma poći.“

Nasipa domaćin rakiju i nazdraviše.

„Prozore ćemo pozatvarati i zavese na prozorima navući, u kući je još nekršteno čeljade ali ću vrata od sobe ostaviti otvorena neka svetlo od ognjišta dolazi do nas. Laku noć.“ 

***

Ratko se spusti na čerge i podvi kožuh ispod glave leđima okrenut vatri. Nije bio siguran da li  ga je uhvatio san ili je bio budan ali sobu obasja neka čudna svetlost. Ne, nije bila od vatre, nije dolazila  iza njegovih ledja. Kao kroz zid da su prošle pojaviše se tri žene u crnom. Dođoše do vrata sobe u kojoj domaćin sa Verkom i ćerkom novorođenom spavaše.

Prva podiže ruku i prošaputa: „Neka bude lepa i visoka, neka raste u najlepšu devojku u selu“.

Druga podiže ruku i prošaputa: „Neka bude zdrava i pametna i bogata“.

Treća žena u sredini ćutaše ali joj pogled beše uprt ka ognjištu. Obe skraja pogledaše u nju i prva reče:

„Na tebe je red, tvoja je poslednja“.

Okrenuvši glavu ka sobi srednja podiže ruku i reče:

„Neka bude sve kako rekoste, ali kad’ dođe vreme udaje, udaće se za ovoga neznanca što kraj ognjišta spava. Ona će biti njegova žena i njegova smrt prve bračne noći. A ona će poživeti do…’’

Kreštanje sove ispod prozora nadjača šapat žene u crnom, svetlost nestade i sve utihnu. Samo je Ratkovo srce udaralo kao ludo, činilo mu se da bije jače od crkvenuh zvona. Strah ga je obuzeo i paralisao, nije smeo da se pokrene. Sanjao sam…nisam…sanjao sam…nisam. A onda mu u glavi navreše sećanja iz detinjstva i priseti se kako je slušao priču svoje bake o samosudnicama koje po rođenju deteta dolaze noću i određuju mu sudbinu. A sudbinu još  niko nije promenio i od nje pobegao.

Podiže se sa ponjava i tetirajući se dođe do vrata sobe. Domaćin je spavao na ivici kreveta a na licu mu je i u snu osmeh titrao. Verkino lice beše polu pokriveno njenom crnom gustom kosom ruka joj blago visiše sa kreveta. U drvenoj kolevci spavaše novorođenče. Ratko oseti da ce mu glava pući od malopređašnjeg osećaja.

„Da li je moguće…Samosudnice! Nemoguće ! Ovo da bude… da se uda za mene i bude moja smrt…ne, ne ne može biti, neće biti…ja ću sudbinu promeniti!“

Dohvati jastuk sa kreveta i pokri novorodjenče sa njim. Ugušiće se do jutra dok se oni probude mislio je u sebi i krenu ka vratima. U uglu ugleda kudelju sa vretenom i odluči u trenutku. Isčupa vreteno zavrati se te zabode vreteno kroz jastuk u telo novorođenčeta i pobeže preko praga u noć.

***

Trčao je kroz noć kao da ga vragovi gone, trčao,  padao, ustajao….ne zna koliko…možda dva, možda dana pet, dok ne stiže do razvaljene porte dvorišta svog. Dvorište je prepoznao i ambare i štale i ono što je od kuće ostalo. Sagorela stara kruška ispred vrata svedočila je o požaru koji je progutao veliki deo kovanice. Da li od umora od straha ili od navrlih osećanja pade na kolena.

Ne zna koliko je tu ležao i ne zna šta ga je probudilo. U glavi mu je samo bila misao kad ce žandarmi doći po njega i kako će ostak života provesti u zatvoru. Krio se u zgarištu kuće i jeo bobice sakupljene u predvečerje u šumarku iznad proplanka. Prolaziše dani ali niko po njega nije dolazio. Malo po malo poče po dvorištu i kući porađivati. Mali broj seljana mahom žena koje je sretao dok je svoje njive tražio, otpozdravljaše mu u prolazu ali se on trudio da što manje komunicira sa bilo kim. Povlačio se u sebe i svoju avliju.

Godine su prolazile i on je svoju kovanicu popravio, obore i štale napunio, živinu namnožio. Bilo je u kući i dvorištu svega, ne previše ali dovoljno, sem što je on bio sam. U selu su seljani počeli da pomalo zaziru od njega smatrajući ga čudakom na kojem su tragovi rata, zarobljeništva i smrt porodice ostavile trag.

Samo je komšija Živan ponekad do njega navraćao ne bi li pozajmio šinik žita ili koje jaje. Malo je Ratko i sa njim pričao, tek po koju reč odobravanja ili otpozdravljanja dok se jednom uz bunar Živan ne osmeli i započe razgovor:

“Gledam te Ratko, domaćin si čovek, vredan i radan, u godine zađe, a ne oženi se. Zašo si u godine, našla bi se neka mlada ženica, razvedena ili udovica dom da vodi a možda i rodi. Grehota je da iza tebe ovo ale i nesvrte raznesu. Nisam ti dušmanin razmisli malo”.

Ratko samo odmahnu rukom i popreko ga pogleda ispod šajkače :

”Prođi me se čoveče i gledaj svoja posla ako misliš da zborimo ikad” i uđe u štalu.

Dani su prolazili ali Živan nije odustajao. Jednog dana kad sunce beše visoko, banu on pred kuću Radetovu sa flašicom rakije i pozva:

“ Oooo Ratko ima li te? Hajde bolan da nazdravimo.Majka me na današnji dan rodila, pa se prisetih a nemam bližnjeg s kim bih bar po jednu popio. Ajd’ pobratime da smo živi i zdravi za mnogo godina” i potegnu iz šišeta pružajuči ga Ratku.

Ratko ga pogleda ispod oka ali pruži ruku i potegnu. Sedoše na drvene stepenice  i tako dok ih rakija i sunce ne udariše u glavu. Živan uvide da je sad pogodan trenutak te opet potegnu temu o ženidbi Ratkovoj.

“Ne ljuti se pobratime, ali razmisli da dovedeš neku snašu. Eno u susednom selu ostala mlada udovica. Domaćin se u bunaru udavio a ona lepa da lepše video nisi, krotka i bez poroda. Ja ću poći sa tobom da je doma dovedeš i kum ću ti biti. Nema ništa bez ženske ruke u kući, domaće pogače i cveća u dvorištu”.

Da li  rakija ili teške godine samoće učiniše da Ratko klimnu glavom i pomrlja “Ajd, jutrom”.

***

Tako i bi. Sa prvim petlovima Živan obrijan i preobučen pokuca na vrata Ratkova i krenuše. Do susednog sela nisu mnogo pričali samo su se čuli njihovi koraci i cvrkut ptica sa obližnjih krošnji. Kad stigoše do jedne seoske avlije Živan zastade i uhvati se za portu. U avliji je stajala prelepa snaša i rukama je iz šinika bacala žito kokoškama.

“Pomoz Bog snašo, može li se u kuću”.

”Bog vam pomogao dobri ljudi samo izvolte, kojim dobrom?”

Primila ih je snaša, u kući poslužila rakijom, ovčjim sirom i suvim mesom. Kad je saznala razlog dolaska, pogleda u Ratka i reče:

“Poći ću za tebe, ali uz uslov da i ovaj dom obilazimo i održavamo. Muž mi je bio dobar čovek. Poroda nismo imali te nemam kome dom ostaviti.”

Ratko samo klimnu glavom. Pričekaše snašu da u bošči poveže nešto od svojih aljina i krenuše natrag u selo. Ratko je putem stalno ispod oka pogleđivao u nju i divio se njenoj mladosti i lepoti, dok je Živan hvalio njega i njegovo domaćinstvo. Kad stigoše u selo i avliju snaši se ozari lice. Bejaše to široka avlija i uređen dom, svega u njemu imaše iako ga je vodila muška ruka.

Živan poita svojoj kući uz otpozdravljanje a Ratko i mlada ostadoše sami. Snaša vešto kao da je odvajkada u kući napravi kačamak te večeraše a potom i u postelju pođoše. Ratko je već nameštao jastuk ispod glave isčekujući snašu koja se kupala u iži. Čuo je zvuk udaranja lejke o drveno korito kojom se posipala i već zamišljao njeno golo telo u svojim rukama. Zavese behu razmaknute na prozoru a pun mesec je svojom svetlošću obasjavao sobu. Napolju se čuo huk sove. Zaškripaše vrata i snaša uđe u sobu raspuštene mokre kose koja je pokrivala gole grudi te zakorači do kreveta.

Ratko ustade i uze je u naručje, nikad do sada nije imao ženu u rukama. Drhtao je kao list na vetru, kolena su mu klecala te je spusti na postelju onako nagu i zanosno lepu. Mesečeva svetlost učinila je lepotu njenog tela još čarobnijom. Počeo je da ljubi njeno nago telo…lice, vrat, grudi, belinu njenog stomaka, a onda mu pogled na trenutak zastade na  ožiljku, nije stao jer to nije umanjivalo lepotu njenog čvrstog stomaka i njihova tela  se spojiše u ljubavnom zanosu.

“De dodaj mi malo vode, nešto mi se ljulja plafon  nadamnom ” izusti Ratko ležeći na leđima dok je sklanjao kosu sa njenog lica.

Snaša ustade i pruži mu testiju uz opasku

“ Nadam se da je od miline to ljuljanje, jesi li dobro?”

Pošto se napi vode i položi glavu na jastuk izusti:

“Videh ožiljak na tvom stomaku, a nisi rađala, jesi li bolovala ?” 

Snaša se opruži pored njega i obavi ruku preko  njegovih grudi, osećala je kako mu srce bije kao ludo, što je u njoj stvaralo osećaj zadovoljstva.

“Ne, nisam bolovala. Ja se ne sećam… o ožiljku svom sam saznala od roditelja svojih. U noći kad sam se rodila u kuću nam je svrati putnik namernik koji je mom rođenju prisustvovao i iste noći nestao. Otac me je, pošto ga je probudilo kreštanje sove pod prozorom našao pokrivenu jastukom sa  zabodenim vretenom u stomaku. Bila sam živa, jastuk je ublažio udarac a vreteno pocepalo mišiće promašivši creva, te sam preživela.’’

Svaka njena reč kao nož se zabadala u njegovo srce, u glavi je osetio ogroman pritisak na slepoočnice i pred očima mu je prolazila slika samosudnice koja gleda u njegovom pravcu i reči : Kad poraste udaće se za ovog neznanca što kraj ognjišta spava, ona će biti njegova žena I njegova smrt. Testija pade iz njegovih ruku, tresak izlomljenih zemljanih parčića pomeša se sa kreštanjem sove pod prozorom.

 Pun mesec  sijaše na nebu,  kao jedini  svedok da sudbinu niko promenio nije.

Nepoznate reči:

  • Opanak =seoska laka obuća od kože sa kaišem
  • Porta = kapija, vrata,ulaz
  • Reza = metalni deo kojim se zatvaraju vrata
  • Iža = deo kuhinje u sesoskim kućama gde se nalazilo ognjište
  • Ognjište = mesto gde se ložila vatra u kući
  • Verige = lanac na kojem se kačio kotao
  • Popara = jelo od hleba
  • Ponjava = tkanina izatkana od delova druge tkanine/ vrsta staze-tepiha
  • Čerga = Izatkani prekrivač od vune
  • Kožuh = odevni predmet / prsluk od ovčje kože
  • Čekrk = sprava za izvlačenje/ kofe iz bunara
  • Testija = zemljani sud za vodu
  • Kudelja = drvena sprava na kojoj se vezuje vuna za predenje;
  • Vreteno = valjkasti komad drveta dućine do 40 cm služi za ručno predenje
  • Kovanica = kuća od drveta, slame I blata
  • Šinik = drvena posuda /mera za žito
  • Šajkača = kapa u Srba
  • Avlija = dvorište
  • Bošča = deo nošnje /kecelja

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *