SLUTNJA

U našim venama krv predaka teče,

Cigana nasih ,

što su nam dali kao utočište,

da nam život izgleda kao svetilište,

nad kojim lete ptice lutalice.

Ko su nam otac i mati i pradedovi, da li se plašimo sutrašnjice, pa ipak samo smo tihe sanjalice i slušamo rajske ptice u nekom vrtu što su nam stari ostavili, kao amanet, da kada budemo lutali, ne odemo predaleko, odakle se vratiti ne možemo.

Svoj dom imamo, tu kraj reke ,

oči su nam snene i umiremo

kao sunce i radjamo se kao dan .

U nama tinja večiti plamen

koji nas prati kroz vekove ,

to je žar koji ne gasne

i vatra koja nam osvetljava puteve .

Naš život je samo kolevka tuge, zato što se dan i noć igraju bure i izigravaju heroje nad nama kojima su vezane ruke, i plašimo se grada i oluje, ne znamo da pazimo da nam neko krišom ne odveže čamce i naše ruke stavi u lance .

Misle da smo posrnule barke ,

zbog malo tuge u očima

i malo sunca koje nas obasja ,

dok čuvamo naše obale

da nam ne odvežu splavove.

Pa kud bi ovako vezani i zarobljeni od vetrova i zavejani od snegova, ni sunce da nas ozari ni mesec da nam sreću podari, ni čoveka da nas pozdravi.

Autor-Marina Popović Rafailović

Seljajdin Salijević

Evropske romske novine

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *