U našim venama krv predaka teče,
Cigana nasih ,
što su nam dali kao utočište,
da nam život izgleda kao svetilište,
nad kojim lete ptice lutalice.
Ko su nam otac i mati i pradedovi, da li se plašimo sutrašnjice, pa ipak samo smo tihe sanjalice i slušamo rajske ptice u nekom vrtu što su nam stari ostavili, kao amanet, da kada budemo lutali, ne odemo predaleko, odakle se vratiti ne možemo.
Svoj dom imamo, tu kraj reke ,
oči su nam snene i umiremo
kao sunce i radjamo se kao dan .
U nama tinja večiti plamen
koji nas prati kroz vekove ,
to je žar koji ne gasne
i vatra koja nam osvetljava puteve .
Naš život je samo kolevka tuge, zato što se dan i noć igraju bure i izigravaju heroje nad nama kojima su vezane ruke, i plašimo se grada i oluje, ne znamo da pazimo da nam neko krišom ne odveže čamce i naše ruke stavi u lance .
Misle da smo posrnule barke ,
zbog malo tuge u očima
i malo sunca koje nas obasja ,
dok čuvamo naše obale
da nam ne odvežu splavove.
Pa kud bi ovako vezani i zarobljeni od vetrova i zavejani od snegova, ni sunce da nas ozari ni mesec da nam sreću podari, ni čoveka da nas pozdravi.
Autor-Marina Popović Rafailović
Seljajdin Salijević
Evropske romske novine
