Noć u seoskoj crkvi

Suton je prevlačio svoju koprenu preko zaseoka zavijajući u plašt tame, svaku vlat na svome putu.  Suvonjav mladić je umorno jahao seoskim putem stežući pohabani gunj. Već satima nije susreo nikoga pa je omaleni starac koji izbi negde u daljini  izmamio osmeh na njegovom licu.  Dvojac putnika je već dugo mučio umor, ali nisu imali kad da odmore. Valjalo je stići na odredište. Konj je već odavno odustao od pokušaja da svome jahaču pokaže da je već dobrano gladan. No, morao je nekad stati. Ni u jednom od njih nije bilo više snage.

,,Zdravo mi bio starino.”, pozdravi mladić starca koji mu je već bio nadomak.

,,Zdravo bio neznanče.”, starac skide šajkaču u znak poštovanja namerniku.

,,Znaš li čestiti starče, ima li vajde da poteram ovog mog mučenika još koji korak ka nekoj krčmi ? Putujemo već dugo i valja nam se okrepiti. Da predahnem ovog nesretnika a i da svoju dušu malo odmorim.”

,,Teško da ćeš naići na kakvu birtiju stopama naokolo”, starac se počeša po proćelavoj glavi, ,,Nego, kuda si to namerio u ove mrkle sate ?”

,,Nosim pismo na Milojkovića imanje.”

,,Aj, stara kuća, čestita. No, prijatelju imaš ti do tamo još najmanje dva i po sata da teraš tog konja. Ovaj put vijuga oko zaseoka, a njegovo domaćinstvo ti je tek iza ovog sela na koje ćeš prvo izbiti.”

,,Meni su rekli da samo teram ovim putem. Niko mi ne reče koliko ima, pa se nisam dobro ni opremio. Da mi je neka prečica, možda, da mi ovo kljuse moje ne presahne. A nije ni da bi se ja bunio da se okrepim toplom večerom i pristojnom posteljom.”

,,Vazda ima prečica. Ali, nisu sve prečice za da ideš njima. Kažu, preko preče, naokolo bliže.”, prekrsti se starac.

,,Što tako, starino ?”

,,Mlad si ti, sinko, mlad, ali stari pamte. Nekad su te preče staze…”, uzdahnu, “…uklete, Bože me prosti.”

Žarko sjaha sa konja zbunjen onim što je čuo. Nije mnogo verovao u babske priče, ali ga je radoznalost povukla. Oboreno deblo kraj puta bi odlično mesto da malo prisedne pa, izvadi iz gunja kesu duvana i poče da mota.

,,De, stari, ako ne žuriš, odmori malo sa mnom. Imam nešto duvana, daj da i tebi koju zamotam. Ako ti nije mrsko voleo bih da mi ispričaš zašto je to tako.”

***

Jedno su vreme pušili ćutke. Klobuci dima vijorili su oko starčevih brkova dok se on nakanjivao da odpočne priču. Najzad pljunu pred noge pa odpoče.

,,Mora da sam poludeo pod stare dane kad ću ti na ovakvom mestu, pred mrak, pričati strašne stvari. Znaš da tako prizivaš svakakve ale, daleko ih bilo. Al’, mlad si, ne veruješ vidim, a ne bih mogao živeti da sam te u nevolju poslao ne rekavši ti o čemu se radi.”

Žarko je sa nestrpljenjem gledao u starca. Negde u daljini prolomilo se zavijanje vuka pa su iznad njihovih glava prhnule ptice. Starac se prenu i ponovo se prekrsti.

,,Pu ga i daleko bilo, iz pameti me izvadiše beštije. Vidi, ovako, pre mnogo godina u jednom od ovih sela postojala je porodica kakvih dobrostojećih ljudi. Kako to biva ko u priči, eto i ono jedino dete im beše najlepše u kraju. Devojka visoka, tanka, ruse kose crne kao ugarak i očiju boje izvora. Al’ ne leži vraže, prevari je kakav zgubidan seoski pa se mlada ogreši. Ostade noseća sa njim. Njeni ni da čuju! Niti da im ćerka rodi kakvog nikogovića, kopile, niti da se ona udaje za takvog.”

,,Pa šta su uradili ?”

,,Eh, šta su ? A šta se tada samo moglo. Ako se ona ogrešila oni su još više. Sakrili su je dok je nosila, pravdali se da je u rodbini ili koje kuda. A kad je dete ugledalo sveta, uzeli su joj ga. Ne valja taj pos’o, ne valja. Da čovek tako dušu greši.”

,,Pa gde se dete onda denulo ?”

,,Ako je verovati starima, nigde.Kažu da su njeni naložili kakvom poverljivom rabu da dete odnese u šumu I zakopa. Njoj su rekli da je nesretnik umro po rođenju. Nekršten sine, to ti je već ozbiljna stvar. A kamoli ubijen, ako je tačno.”, slegnu starac ramenima pa povuče još jedan dim.

,,Au, tako mi krsne slave, šta mi ispriča ? Ma to narod priča samo, da plaši…jel da, da ti čiča u to baš i ne veruješ ? Malo me plašiš samo”, ali mladić ne vide u starcu nikakvu promenu.

,,A ko ne bi voleo da ovo nije istina ? Al’ ne bi ta priča toliko živela u ovim ljudima da nije se desila. Nego vi mladi, sve bi vi…kako vama odgovara.”

,,Izvini starino.”

,,Ajde de, znam ja šta je mladost.”

,,Šta se dalje desilo sa njom ?”, Žarko poče da mota novi duvan.

,,Kako to obično i biva, devojka je vrlo brzo saznala istinu. Kažu da je zbog  svoje tuge i razočarenja skroz pamet pomutila. Jedne se večeri, skoro pa kao ove, iskrala iz svog sobička i pošla prema šumi. Nije mogla sirota da zaleči srce za sinom niti svom roditelju da oprosti.”, starac prihvati novu zamotanu cigaru.

,,Bože sakloni i oprosti.”, Žarko se pomeri s mesta.

,,Ujutru su poterali hajku.U nesreći su je otpravili u nesreći su je i pronašli. Kažu ljudi da je drvo sa koga su skidali njeno telo bilo baš ono ispod koga su joj sina zakopali. Raspuštene kose, bosa i samo u noćnoj ‘aljini. I sad se stresem što ti pričam ovo. Kažu…da je bilo jezivo dok su je skidali i da nisu mogli oči da joj sklope kad je trebalo da je sa’rane.”, sad se i starac s mesta pomeri da protegne kosti.

,,Nekoliko nedelja posle ukopa mnogi su se plašili da tom stazom idu. Kažu, da sve misliš da te neko prati, diše za vrat. Neki  se kleli da se jeziv vapaj čuje i da ponekad…čuju ženu kako plače.”

,,A njeni roditelji ? Šta je sa njima bilo ? Jel bre neko njih kaznio za to ?”

,,Odselili su se negde. Kasnije sam čuo da se otac propio a majka umrla od tuge što su uništili svoje jedino dete. Sudbina svakog stigne na kraju, moj sinko. A ti, zapamti moje reči i poslušaj me. Idi obilaznim putem, nemoj prečicom.” Reče starac pa ponovo pljunu u prašinu protiv uroka.

,,Ne brini za mene starino. Hvala ti na priči i na očinskom savetu. Al’, ja pismo moram dostaviti na vreme. Briga moga gazdu za takve priče, mogao bih službu izgubiti. Neka mi je Bog  u pomoći. Čuvaj se čiča, dobar si čovek.”

Starac je dugo gledao za Žarkom, dok je ovaj nestajao puteljkom koji je vodio pravo u šumu. Najzad, kad ga izgubi iz vida namače šajkaču na glavu pa se polako uputi svojim putem.

,,Neka ti je večeras Bog na pomoć.”, poslednje je što izgovori.

***

Šumski put davno nije proveo nečije korake. Zarastao u rastinje otežavao je Žarkovom konju prolaz, pa ga je laganim kasom vodio nepoznatom rutom. Stara debla su svojim krošnjama sakrivala ono malo vidljivih zvezda, sve gušće zbijenih redova prostirući se u nedogled. Vetar je kroz grane provlačio  jezivu muziku, vukovi su sve češće zavijali. Žarku se od toga dizala kosa na glavi. Počeo je da se okreće oko sebe, ponesen osećajem da ga neko uhodi.

Činilo mu se da jaše satima kad je napokon sebi priznao da ovo baš i nije prečica. Imao je osećaj da ga staza ‘’zavlači’’, uvlačeći ga što dublje u utrobu šume. Naposletku zaustavi  konja kako bi razmislio šta dalje da čini, pa dohvati kesu s duvanom. Dok je uvlačio dim primetio je puteljak koji se račvao od glavne staze. Rešio da okuša sreću. Nakon nekog vremena izbi na neočekivanu čistinu. Na njoj je obavijena tamom stajala crkvica kao samotnjak na vetrometini.

Napušteno zdanje čamilo je usred ničega, rasipajući svoju otpalu oplatu sa zidova. Nahereni krst položen na urušenom krovu mu proteže jezu kroz kičmu. Izgledalo je kao da je samo još obrasli korov drži na mestu. Nad njom se jasno video hladni, upozoravajući Mesec.

Mladić  pažljivo povede konja za ular, naučen da se na crkveno tlo konjem ne ulazi,  gledajući oko sebe da ga nešto ne iznenadi. Vrata su bila odvaljena zubom vremena i on zaključi da tu nikoga nema odavno.

,,Ovde možemo da prenoćimo i odmorimo se. Ionako sam svo vreme izgubio. Ako ću zbog kašnjenja posao izgubiti ne moram i glavu.”,  reče Žarko i pomilova konja.

Uz dosta muke raskrčio je popadale, sabijene grede dovratka koje su zaklanjale prolaz u crkvu. Konj je ostao vezan ispred za kakvo parče tarabe koje je još uvek prkosno virilo iz rastinja zadovoljno brsteći mladu travu ispod sebe. U crkvi nije mnogo toga ostalo. Iza skamije Žarko najzad ugleda kakvu klupu pa se prekrsti I ispruži savladan umorom.San nije čekao dugo.

***

U gluvo doba noći iz sna ga trže čudan zvuk, koji je dopirao negde od oltara. Bunovan od sna pokušavao je da u mraku vidi šta bi to moglo biti. Mukla tišina ga je činila nervoznim. Zvuk se ponovo začu, ovaj put odjeknuvši crkvom. Žarko poče da drhti, što od straha, što od hladnoće koja ga je obuzimala. Najzad se strese, prigrli jače gunj i ustade. Sa skamije odlomi komad preostale, istopljene sveće pa nespretno pokuša promrzlim prstima da upali istu. Ustao je i počeo da traži patrljak sveće koji je uvek nosio u svom džepu. Drhtave ruke iskvarile su nekoliko zrna šibice dok konačno nije upalio sveću.

Kroz okno nekadašnjeg prozora Mesec je spuštao svoju svetlost na pod crkve. Zbog te ozarenosti samo jednog mesta ostatak crkve je utonuo u još veći mrak. Na kraju snopa blještave, hladne trake sa nebesa ugledao je vrhove bosih stopala. Mala, bosa stopala, krvava i prljava. Mladić se ponada u prevaren vid ali se  ipak spusti iza oltara. Mogao je u strahu čuti srce kako mu odzvanja u glavi. Ubedivši sebe da je to samo privid zbog umora, da možda  samo sanja, ohrabri se da proviri iza oltara.

Nije se nadao da će ovoga puta čitava prikaza biti ispred njega. Sasvim blizu njegovog skrovišta,  bosa stopala su ipak nekome pripadala. Devojka crne raščupane kose u prozirnoj beloj spavaćici stajala je mirno kao da ga procenjuje. Žarko ispusti sveću i polete unazad teturajući se.

,,Kooooo siiii tiiiii.”,  poče da muca od straha.

Jedini odgovor koji je dobio bilo je bolno jaukanje koje je odzvanjalo praznom crkvom. Na taj jauk vukovi su se odazivali iz brda. Sova je huknula ispod preostale strehe. Žarkov konj poče da udara kopitom sve jače o zemlju.

Jauk utihnu, a žena poče da prilazi. Sa svakim korakom Žarko se sve više tresao. Povremeno bi zastala u tom kretanju oko njega da bi se kroz crkvu prolomio jauk. Ne skidajući oka sa nje grozničavo je tražio sveću koju je ispustio. Panično je prebirao po glavi reči kakve molitve potpuno sluđen da se i jedne seti.

,,Štaaaaa žeeeeliššššš ooood meneeeeee” ,  jedva prozbori naposletku, sklupčan u uglu u koji je dopuzao.

Lice žene je bilo tačno ispred njegovog. Na mahove se njena koža menjala iz devojačke u staračku. Vidljiv ožiljak na vratu je počeo da krvari po beloj spavaćici. Njene oči stakleno hladne odmeravale su mladića pred sobom. Žarko poče da se od straha guši.

,,Deeeetee…Gdeee…Deeeteee…Gdeeeeeeeeee je moje dete.”, poče da mu odzvanja u glavi.

Njene ispružene ruke su šakama prešle preko njegovog lica. Lagano je dodirivala svaki njegov deo dok se nesretni mladić pozdravljao sa životom. Izgledala je kao da traži nešto sebi drago. Izvijajući glavu svaki put kad dotakne neki deo trzala bi se sikćući. Na kraju nije bila zadovoljna. Ustuknu unazad, raširi ruke, zabaci glavu unazad I zajauka takvom silinom da je polegnut krst sa krova poleteo ka zemlji. Žarko iskoristi ovaj trenutak pa se iskobelja iz svog ćoška i potrča ka ulazu.

Na svakoj grani koja je okruživala ovo parče čistine video je telo devojke u beloj spavaćici kako se klati. U svakom kutu rastinja po par krvavih očiju zveri. Vrteo se oko sebe ne znajući kuda bi trebalo da pođe. Poče da tetura unazad dok se njen krik još uvek prolamao unutar crkve. Nije računao na uznemirenog konja koji je kopitom već izrovao zemlju ispod sebe. U magnovenju udari svojim leđima u konja koji se već na ivici nerava prope i potkači ga zadnjim nogama. Mladić posrnu u bolu. Noge ostadoše beživotne. Umoran i prestravljen zabio je lice u tlo.Zatim sve utihnu.

,,Gdeeeeeeee je mojeeee deteeee.”, pocepalo je muklu tišinu.

Dugi, hladni prsti mu odigoše glavu vukući ga za kosu. Od suza i zemlje umazano lice poslednjom snagom vapilo je za spas. Ono malo glasa što mu je preostalo uputio je Bogu.

,,Il me izbavi, il da se pozdravimo”.

Dok je kroz nju tražio pogledom Boga negde iza Meseca na nebu, osetio je njene prste kako se polako stežu oko njegovog vrata. Prestao je da plače, suvo grlo prestalo je da moli, samo su misli odjekivale u njegovoj glavi.

,,Ja nisam kriv, nisam, molim te, prestani…”

,,Gdeeeeeee jeee mojeeee deteee”, prolomilo se čistinom.

Mrtvački stisak nadljudske jačine drobio mu je vratne pršljenove. Poslednje što je čuo je krckanje sopstvenih kostiju i žubor krvi koja mu je potekla kroz otvore na glavi. Dah mu je pobegao sa usana, oči izgubiše sliku. Misli više nisu postojale, samo telo koje se polako hladilo. Konj obori parče plota na koje je bio vezan i odkasa u šumu. Vukovi su ehom ispunili brda. Negde uz ognjište jedan starac je podigao glavu na ovu buku. Ustade, pripali sveću i prekrssti se.

,,Mladost…”, zavrte glavom razočarano.

Žena je jecala dok  je mladiću polako okretala vrat, ponovljajući jedno te isto pitanje:

,,Gdeeeeeee jeeee mojeee deteee”.

Milan Milojević

Evropske romske novine

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *