METI KAMBERI: Put od prosjaka do vrsnog pisca

Aktuelna pandemija ne ide na ruku ovom mladiću, jer ne može da promoviše svoju knjigu. Od svog prvenca očekuje mnogo, pre svega da pomogne onima koji ne vide izlaz i drugi put sem stranputice. A nada se da će možda stati i u red za NIN-ovu nagradu

Meti Kamberi (Foto: Veljko Mitrović)

Devetnaestogodišnji Nišlija, Meti Kamberi, do pre samo sedam godina bio je takoreći nepismen. Do svoje dvanaeste promenio je  tri hraniteljske porodice, živeo i prosio na ulici, pobedio kocku. Danas u rukama ponosno drži svoj prvi roman „Grad bola“.

Nekima godine uzalud prolaze, drugi ne znaju prednost i blagodeti porodice, toplog obroka, škole i obrazovanja. Kada sve ovo nemaš, kada kao dete bol meriš vrelinom kojom ti beton prži bosa stopala dok prosiš za koru hleba i strahuješ od batina, onda naučiš da čovekova volja i upornost mogu sve. Tako svoj životni put opisuje ovaj hrabri mladić.

Kada je sa ulice došao u Dom “Duško Radović” bio je učenik petog razreda, ali nije znao da čita i piše. Vaspitači su mu dali sve ono što nikada nije imao. Pružili su mu ljubav, sigurnost i podršku da završi osnovnu i srednju trogodišnju školu. Sada vanredno pohađa i četvrti stepen, a sve sa jednim ciljem – da upiše fakultet i postane socijalni radnik. Praksu koju su mu dali život i ulica, želi da upotpuni diplomom.

Ako sam mogao da preživim kao dete na ulici, da žuljevitim prstima sastavljam rečenice nakon dana na građevini, mogu i da završim fakultet. Onda ću pomagati i pokušati da vratim na pravi put onu dečicu, uplašenu i napuštenu, koju ni sistem ni institucije ne mogu i ne žele da zaštite – govori Kamberi.

Moja majka nije umela drugačije. Ona je mučena žena, naučena samo na patnju i muku. Nije imao ko da joj pokaže kako da zaštiti sebe i svoju decu. Knjigu koju sam napisao niti razume niti ume da pročita. Zato sam tu, da glasno kažem da je važno prekinuti taj naučeni lanac nesreće i mučenja, koji je često prisutan u romskim porodicama – ističe Meti.

“Grad bola” je autobiografija, poruka koju želi da pošalje svojom pričom je jasna.

Majka nije imala novac da me izdržava. Lutao sam sa bratom, prosili smo, pa čak i krali. Socijalni radnici su nas uzeli od majke i odveli u hraniteljsku porodicu, a sa 12 godina sam prešao u Dom za nezbrinutu decu. Bio sam problematičan, godinu dana se nisam umirio, nisam išao u školu. Kada sam došao u Dom shvatio sam da moram da se borim da promenim svoju sudbinu – priča Meti.

Duh i entuzijazam ovog momka nikog ne ostavlaju ravnodušnim. Svoj život vidi kao film, ali želi da bude onaj sa srećnim završetkom.

Možda je sav moj bol imao neku svrhu. Sazrele su u meni reči, pretočio sam ih na papir i možda uspem da promenim sliku o “domcima” i Romima – priča Mati.

Govori i da roditelji brane deci da se druže sa decom iz doma, govore im da ih se klone, što je jako loše. Bilo bi dobro da ovu knjigu pročitaju i socijalni radnici i ljudi koji se bave decom, da je roditelji daju deci, kako bi znala šta sve imaju u odnosu na neke druge, priča Meti.

Aktuelna pandemija ne ide na ruku ovom mladiću, jer ne može da promoviše svoju knjigu. Od svog prvenca očekuje mnogo, pre svega da pomogne onima koji ne vide izlaz i drugi put sem stranputice. A nada se da će možda stati i u red za NIN-ovu nagradu.

Nije slučajno izabrao svoje buduće zanimanje

“Moj život je kao film i želim da budem primer deci, da im pokažem da mogu da uspeju u životu kao što sam ja. Biti socijalni radnik je predivno zanimanje. Nije vam za to potreban samo fakultet. Potrebno je mnogo više od toga. Da promenite svest. Uvek ću se truditi da pomažem ljudima. I sada želim to da radim ali sam nemoćan, a nemoć izjeda čoveka”, govori Meti.

Sećanje na protekle godine Metija boli. Žali za tim što njegova majka neće moći da pročita knjigu. On bi joj rado pomogao ali se boji da ona neće razumeti iz čega je on uspeo da se isčupa. A uspeo je da od dečaka sa ulice koji prosi postane autor romana i budući student Filozofskog fakulteta. Bilo mu je potrebano mnogo hrabrosti za to. Uspeo je jer se želja za izlaskom nalazila u njegovom srcu. Dodaje da su godine iza njega ostavile tragove na njegovoj duši. Veruje da će njegova knjiga promeniti mišljenje o deci iz doma.

Meti kaže da je u kontaktu sa izdavačkom kućom „Nova POETIKA“ i da mu za izdavanje knjige za 1.000 primeraka treba 1.320 evra. Poziva ljude dobre volje dam u pomognu. Donatori mogu da mi se jave na mejl kamberimeti568@gmail.com i da mi pomognu na neki način.

Roman “Grad bola” možete poručiti i na ovom linku:

https://metikamberi.com/kontakt/

ODLOMCI IZ KNJIGE: 

“Dok sam polako tonuo u san, razmišljao sam o romskoj deci iz Emilmeta. O svom ocu kojeg sam grlio u snovima. O svojoj majci, koja je, kako mi je pričala, svakom bila žena za jednu noć, ako bi Jagmuru i meni obezbedila hranu koju smo često jeli prstima bez pribora za jelo. Uprkos tome, voleo sam je. Bila je niska, stara i crna, imala je mladež na levom obrazu, koji se lako primećivao kada je u blizini. Sećam se i crne loknaste, kratke kose, koju i nije često prala i češljala. Jednom sam je prilikom pitao: „Majka, u koliko si se godina prvi put udala? I zašto si to uradila?” I nisam dobio baš neki odgovor, bila je to žena bez škole i niže inteligencije. „Udala sam se u trinaest godina, ma pusti to.” „Ispričaj mi, majka, želim da znam, ispričaj mi svoju životnu priču. Zašto, zašto si se udala u trinaest godina?” Počela je ona svoju priču, koja je dugo trajala tog dana. A koju sam ja pažljivo i zamišljeno slušao, sa naslonjenim laktom na levo koleno i šakom ispod brade.  Pored pruge na beloj slomljenoj stolici”.

“Sećam se, bila je to crna noć, baš kao i boja moje kože. Da, sećam se dobro, stajao sam prekoputa jedne birtije u kojoj se uveliko bančilo. Kiša je lila kao da joj je to poslednji put. Kiša je padala i kvasila moju dugu, kovrdžavu i neočešljanu kosu. Prišao sam blizu te male, skromne i neuredne kafane i kroz zamagljen prozor video kako neka, meni nepoznata lica, jedu neobičnu hranu i ispijaju poluprazne čaše. Po flašama, mislim da je to bila loza. Poželeo sam da budem unutra, da se malo ugrejem, drpim neku odeću i usput zamastim neki od njihovih tanjira. Ali ubrzo sam se predomislio jer sam dobro znao kako ću proći ako uđem. Prethodne sam večeri ušao u istu kafanu kako bih isprosio koji dinar. Iste noći popio sam šamarčinâ više nego vode tog dana. Ušao sam u kafanu, zatražio koji dinar od sredovečne žene koja je imala bore na licu i oči boje lešnika….. 

Čuo sam to i pošao ka vratima, hteo sam da pobegnem kako bih izbegao nevolju. Konobar se našao ispred mene, bilo je kasno za bežanje. Prišao mi je, išamarao me tako jako da mi se leva strana obraza nadula i poplavela kao plavi patlidžan. „Pička ti materina ciganska, marš napolje, nemoj da sam te više video blizu ove kafane! Budem li te video, zapamtićeš dan kada te je zadnji put sunce ogrejalo”, rekao je pingvin u crno-belom odelu. „Ali, gospodine, nisam imao loše namere.” „Nema gospodine, marš napolje”, mrmljao je sebi u bradu, dok mi je leva ruka pokrivala obraz, a glava bila oborena ka podu. Kiša je polako prestajala. Povukao sam se nazad, nisam hteo da gledam kroz prozor kako lome čaše i flaše.“

(portal-udar.net)

IZVOR Milica Milojević-Kostić

Evropske romske novine

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *