SUSRET KOD STARE VODENICE

U selu Dučevac ispod planine Golemi Stol beše dosta posla posle rata. Popalili Bugari sve što se popaliti može. Obnavljale su se kuće, plevnje, obori. Svako je svom poslu težio ali i rođacima i komšijama pomagao. Nevolje zbližavaju ljude.

Malo je muških glava u selu bilo, i to što je ostalo preko leta na pečalbu je odlazilo, a preko zime stoku i nejač čuvalo. Deda Jovan beše jedan od boljih domaćina te je i svoju vodenicu imao.

Dosta vremena je tamo provodio kako bi mleo brašno za sebe, a i za druge u selu. Sa sobom je uvek vodio svoja dva psa koja je posebno voleo.

Te 1947.godine dosta ljudi obole od sušice kojoj nije bilo leka. Sahrane su se obavljale skromno i brzo ali je iz svake kuće u selu neko dolazio da oda počast preminulom, pa neretko i ljudima iz susednog sela do kojih je valjalo dobro pešačiti.

Komunistički stavovi o crkvi razvejali su strah među ljude pa su neretko sahranjivani bez sveštenika.  Neopevana duša smatralo se ne može na onaj svet već luta ovim.

Tako se ubrzo u selu  prepričavalo među seljanima da se pojavljuju vampiri u ljudskom obliku i na prevaru u večernjim i noćnim satima odvode ljude u nepoznatom pravcu iz kog se više nikada ne vrate. Deda Jovan bio je među onim nevernim Tomama koji su se sa takvim pričama sprdali.

Tog dana beše prohladno vetrovito vreme a valjalo je otići u šumu i naseći drva. Ložilo se cele godine ognjište, valjalo je nahraniti četvoro nejake dece. Ali, težak je to posao, a pomoći niotkuda. Jedino muško dete Milan beše i najmladje, još nejako za fizičke poslove. Najviše što je mogao je da čuva koze preko dana.

Žena Stevka tumarala je po dvorištu hraneći živinu i jariće. Prežući krave u jaram Jovan otpozdravi: „Ooooo Stevka, odoh ja da nasečem drva a ti spremi večeru.“

Na domaćinovu reč samo se aminovalo. Lari i Džeki kao i uvek uskočiše u kola.

***

 Kola su se kretala polako seoskim putem ka šumi kad Jovan opazi čoveka u kožuhu kako ide po sredini ali mu ne beše poznat.

„Ooooooooo, stup Bula“ zaustavi Jovan kola i obrati se nepoznatom. „A ko Bog da pobratime? Ako idemo u istom pravcu nemoj da te noge bole već dela samnom. Ne znam Bogom kud ideš ali ti bar mogu malo put skratiti.“

Tako i bi. Čovek bez reči sede pored Jovana pogledog uprtog u prazno.

Džeki nervozno zalaja a Lari zareža iza njihovih ledja.

„Čibe more, mir. Nemojte čoveka plašiti“ podviknu Jovan na svoje pse.

Samo se čulo kloparanje drvenih točkova po seoskom putu. Jovan  ispod oka posmatraše glatko obrijanog čoveka srednjih godina. Na sebi je imao  košulju od izatkanog belog platna, pantalone od sukna dobro pričvršćene tkanicom. Na nogama opanke sa kljunovima i kožuh od ovčije kože. Sve na njemu beše besprekorno kao da je na svadbu pošao. Nije mu promaklo ni njegovo skoro neprirodno belilo lica.

„ Mora da te neka muka muči kad ne zboriš pobratime, a i ubledeo si nešto, jesi li dobro? A vidim i nisi od naših seljana, odakle si more i kuda putuješ?’’

Kao da senka neka pade na lice neznanca te progovori, hrapavim glasom: „Iz Ralina sam, dobro sam, malo se samo plašim pasa. Ovde kod groblja stani, tu silazim.“ Tako i bi. Neznanac siđe a Jovan putem do šume mišljaše ko bi ovo mogao biti.

Susedno je to selo, dosta Ralinčana poznaje ali ne i ovoga. Do večeri dok naseče i potovari drva Jovan na neznanca beše već i zaboravio. Kad pristiže kući svojoj mrak već beše uveliko pao. Na pragu ga dočeka verna žena.

„Ostavi se kola i balvana, ispreži krave, ja ću ih u štalu odvesti i dođi da večeraš. Kačamak je gotov“.

Stevka odvede krave u štalu istimari ih i nahrani i požuri u kuću da domaćina svog večerom posluži. Jovan sedeše za stolom zamišljen.

Taman je zemljanica na stolu bila, još se drvene kašike nije latio kad se začu lavež njegovih pasa i glas nečiji: „Jovaneeeeeeeeeeeeeeeeeeeee, oooooooooooo Jovaneeeeeeeeeeeeeeeeeee“.

Pogledaše se Jovan i Stevka, značajno.

„Ko bi ovako kasno mogao bit, to dobro nije“  izusti Stevka.

Jovan poita napolje a na porti stoji čovek, saputnik njegov današnji.

„Kojim dobrom ovako kasno pobratime i odkuda ti?’’

‘’Eh da je dobro nije, prolazeći pored tvoje vodenice videh da je reka nadošla i balvan nanela na žleb i ustavu, te rekoh da ti to i reknem dok do veće nevolje ne dođe.“

Zavrati se Jovan po kožuh i poita. Stevka stade na vrata:

„Gde ćeš Jovo ovako kasno po noći. Pusti vodenicu sada, izjutra ćeš sa kumom Stevanom. Nemoj ići.“ Ne posluša Jovan: ,,Prođi me se ženo, kako ne bih išao, znaš da od te vodenice zavisimo i mi i celo selo. Ko će brašno mleti“ i  požuri niz avliju.

Za njim potrčaše Džeki i Lari lajući bez prestanka i tiho režeći. Saputnik na par koraka iza njega kao da mu noge put ne dodiruju.

***

Na nebu beše pun mesec koji se sa oblacima nadmetao. Vetar je pojačavao. Kad stiže kod vodenice vide Jovan da je vrag odneo šalu. Balvan zaista beše naslonjen na žleb i ustav, samo što ih nije polomio. Otvori vodenicu, uze sekiru i poita da balvan nekako odgurne i nevolju otkloni. Osvrnu se ne bi li pomoć od saputnika potražio ali njega ne beše.

Kakav je ovo čovek, pomisli, da me sada ostavi, ali nije bilo vremen za premišljanje, i dade se na posao. Koliko god je zapinjao toliko htelo nije. Lari i Džeki ne prestajahu da reže i laju motajući se oko njega.

„Čiba more od mene, kad već ne možete pomagati nemojte mi odmagati. Čibaaaa“ vikaše Jovan na pse ali oni ni makac.

Negde u daljini kao da se začu huk sove, a potom iz sela dopre glas prvog petla. Jovan se rukom jedva zadrža da ne padne u reku, jer balvan kao da  sam od sebe kliznu u vodu.

Iza vodenice začu se glas:„Eeeeeeeeeeeeeeee Jovaneeeeee, sreću veliku ti imaše, što te psi ne napustiše, inače bi ti sada umesto balvana plivaoooooooo“.

Nem bez snage spusti se Jovan na stazu dok su mu psi lizali ruke oduzete od straha. Nije se pomakao dok ne ču pojanje ostalih petlova i ne oseti prve zrake sunca.

Ne zna kako je do kuće došao. Video je samo zabrinuto Stevkino lice na pragu i pao.

OBJAŠNJENJE :

ŽLEB I USTAVA – Delovi vodenice

Milan Milojević

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *