Vilino kolo

Staro narodno predanje kaže da se vile skupljaju noću na odredjenim mestima, gde izvode svoj čarobni ples, koji hipnotiše prolaznike namernike. Kada smrtnik jednom udje u vilino kolo, više mu nema izlaza i spasa

Sa prvim sumrakom Vitomir se približavao staroj vodenici potočari.. Sutra je veliki praznik, a žena je obećala da će spremati podvarak. A podvarak ne ide bez dobre proje, oblizivao se u mislima.

Zima se bližila kraju, dok se proleće polako probijalo sa ’zubatim’ suncem. Ipak noći su i dalje bile hladne. Čuo se huk vode, koja je okretala vitlo, bio je blizu vodenice. S nestrpljenjem je čekao da sedne i sluša deda Tomine priče. Znao ih je deda Toma u izobilju.

„Deda Tomoooooo” povika kad je stigao ispred vodenice. „Eheeeeeeeeej starinooooooo.”

Uz škripu i cijuk vrata se otvoriše. Iskoči džigljavi starac sa svojim sedim dugačkim brkovima, sav beo od brašna, sa lulom u ustima. Kad je video ko ga zove nasmeja se i pozva ga rukom unutra.

„Kojim dobrom Vitomire.” upita ga deda kad su privukli tronoške kako bi seli blizu vatre kad obave posao.

„Doneo sam da sameljem malo kukuruznog brašna” pokaza ka džaku pokraj noge. „A i znaš da volim tvoje priče.” dodade uz osmeh.

U vodenici beše mračno, samo su ugarci na ognjištu svetlucali pod pepelom. Deda Toma se smejao dok je prinosio džak koji Vitomir beše doneo. Dok je čeketalo odskakalo od kamena i istresalo zrna iz koš, deda protrese lulu, stavi novu šaku duvana, sede i zagladi bele brkove te je zapali. Nekoliko trenutaka sačeka da se i gost smesti, uvuče dim a onda poče priču:

„Nekada davno, dok su ovim krajevima Turci harali jako se volelo dvoje mladih. Na dan njihovog venčanja janičari su ih mučili i ubili, jer je cura agi za oko zapala. Njoj su odsekli glavu.” zastade starac.

„Kad su turci otišli seljani su sahranili njihova tela, a na mestu pogibije podigli spomenik u obliku devojke, jer je kažu bila lepa k’i upisana. Međutim, posle nekog vremena glava je počela  padati s spomenika. Nekoliko puta su je vraćali na mesto, ali je ona uvek ponovo spadala. Kasnije su je ostavili tako da stoji i više je nisu dirali.”

Kad je deda Toma završio svoju priču, nastade tišina. Priča je duboko dotakla čoveka.

„Zar toooo nije onaj spomenik” poče se snebivati Vitomir „u Suvoj Dolini.”

„Baš taj” potvrdi deda „tu je nekad bilo naše selo. Kad su došli Turci naši stari su se polako povukli ovamo bliže glavnom putu. I danas smo tu gde smo.”

„Nisam to znao deda.” bio je iznenađen.

„E moj sinko” nastavi deda Toma kad je ponovo napunio lulu „mnogo toga je ova seda kosa pregrmela u svom životu.”

Ponoć beše uveliko prošla kad je konačno bilo gotovo i kad je napunio džak brašnom. Pozdraviše se, te on prebaci džak na rame i uputi se svojoj kući. Dok je odmicao starim makadamskim putem u noć, Toma ga je pratio setnim pogledom, a onda se vratio u vodenicu.

***

Vedro nebo i mesečina u mnogome su Vitomiru olakšavali dok je grabio kroz noć ka kući.

Kao da je sve zamrlo, pomislio je, dok je prebacivao džak s jednog na drugo rame.

Osluškivao je, nigde laveža pasa, šuma se utišala, tišina je bila sveprisutna. Prošao je pored jednog šumarka, koji je izlazio na čistinu, krećući se dobro poznatim putem. Tišinu prekinu pesma, koja je dolazila iz daljine. I pored toga pesma je bila jasna, prelepa, glas ga je očarao.

Ubrzao je korak da što pre stigne do lepog i umilnog glasa. Nakon nekoliko minuta trka kroz šumu, ne mareći za težinu džaka na leđima, stigao je do jedne livade. Na kojoj se razvilo kolo. Devojke igraju i pevaju, ne zna se koja je lepša. Unutar kruga na jednom uzvišenju nalazio se gajdaš, koji je pratio taktove pesme:

Mene je gora rodila,

u zelen list me povila,

Jutarnja rosa padala,

mene vilu napojila,

Od gore vetrić duvao,

mene mladu zanjihao.

***

Duge kose spuštene niz leđa i grudi, raspletene, letele su u igri. Sve su imale jarko plavu boje kose, kao da su bile bliznakinje. Nosile su duge bele haljine, koje su im sezale do članaka, prekrivajući ih. Kako se približavao veselju tako su ga i primetile. Bile su nasmejane i vesele, dozivale su ga da im se pridruži u kolu. Gajdaš nije prestajao s muzikom.

Ne mareći što se udaljio od kuće položi džak s brašnom pokraj puta te se pridruži devojkama u kolu. Kao da su samo to i čekale ubrzaše igranje. Dok ih je držao za ruke prože ga čudan osećaj. Dodir devojačkih ruku je bio hladan kao led a stisak čvrst. Pevale su gledajući ga zavodljivo. 

Osetio je da ga noge polako izdaju. Pokušao je da se iščupa, ali devojke mu nisu ruke ispuštale iz svojih. Lagano su odamrle od jakog stiska, prsti su mu postajali beli, mrtvački.

A onda je posustao i pao na zemlju.

***

Iz tog položaja je video da su svakoj devojci u kolu kolena podvijena i da lebde iznad zemlje. Pogledao je u pravcu gajdaša, koji je kao u transu svirao i pratio svaki korak žena u kolu. Umesto nogu imao je jareća kopita. Prebledeo je, nije imao snage da ustane. Pokušao je da se uhvati za nešto, za bilo šta. Ne gledajući dohvatio je prvu devojku do sebe, uhvatio ju je za kosu. Kako se pridizao osetio je da mu je nešto ostalo u ruci. Bila je to vlas kose koju je iščupao devojci.

Srušila se na zemlju. Uhvatila ga je panika, nije znao šta da radi. Ostale devojke su ga sa mržnjom gledale, gajdaš je prestao s sviranjem. A onda je tišinu prekinuo lelek, oplakivale su mrtvu sestru.

Prestale su sa kuknjavom i pogledale ka mestu gde je stajao, tresao se. Pogled im beše jeziv i  zao. Nije primetio gajdaša koji se stvorio iza njega. Uhvatio ga je za ruke i povukao ka sebi, otkrivaući mu tako prednji deo tela. Jedna od devojka mu je skinula košulju.

Druga devojka mu je prišla pokazujući dugačke i oštre nokte. Osetio ih je na grudnom košu, gde je srce lupalo kao ludo. Pokušao je da se iskobelja iz gajdaševog stiska, ali ovaj nije popuštao. Prsti su joj kružili oko srca ostavljajući krvav trag u obliku kola, koje se igralo nekoliko minuta ranije.

Zarila je nokte u središte kruga. Jauknuo je. Nokti su prošli kroz kožu i meso. Počeo je teško da diše, da se znoji, dok su se prsti sklapali oko srca izvlačeći ga.

Poslednje što je video pre nego što je sklopio oči, bio je otkucaj njegovog srca u krvavoj ruci.

Milan Mićko Milojević

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *