GRAMATIKA ROMSKOG JEZIKA – Prof. dr Rajko Djurić

PREDGOVOR

JEZIK,KOJI SVAKO RAZUME,JESTE JEZIK

LJUDSKOG    OBRAZA.

ČHIB SAVI SAVORENDAR  HAĆARDOL

SI  E  ČHIB  E MANUŠESKE  ČAMESKI.

Ernst Bloh

Rromani čhib – (romski jezik ) – jedan  je od novoindijskih jezika. Romski, danas prvenstveno jezik evropskih Roma, u najbližem srodstvu je sa hindi jezikom*, koji koristi najveći broj stanovnika Indije. Prvi tekstovi evropskih  naučnika oromskom potiču iz 16.veka. Medjutim, indijsko poreklo Roma i njihovog  jezika naučno  je dokazano tek krajem 18.veka.To otkriće  je omogućila  komparativna analiza  indoevropskih jezika, koju su naučno utemeljili  Nemac Franc Bop (1791– 1867) i Danac Razmus Rask (1787 – 1832) . Od tada do danas objavljeno je više naučnih dela o jeziku i dijalektima evropskih i vanevropskih Roma. U središtu pažnje autora tih dela bile su fonetika i morfologija dok je sintaksa romskog jezika znatno redje tretirana. Jezik je  izmedju misli stvarnosti. S druge strane, svaki prirodni ljudski jezik jeste društveno-istorijska kulturna pojava i sredstvo komuniciranja.

Jezik i čovek.

Poštovati čoveka, znači poštovati njegov maternji jezik. Mnoge pesme u kojime se slavi jezik, mnogi prozni tekstovi u kojima se veliča značaj maternjeg jezika, dokazuju da je čovek srcem i umom vezan za svoj maternji jezik. Ako se zanemare iznimni slučajevi i posebne situacije, posle rodjenja pojedinac je vezan tom drugom, novom „pupčanom vrpcom“ do smrti sa jezikom i svetom  svoje društvene zajednice.  Mnogi tekstovi  u kojima se slavi i veliča maternji jezik  predstavljaju istovremeno poziv ljudima i narodima  da se bore za svoj jezik.Jer, ljudska prava i slobode čine neraskidivu celinu.To su znali  i porobljivači slobodnog duha ljudi  i njihovih nacionalnih kultura. Zbog toga su i  gramatička dela bila tretirana  kao„zabranjeno voće“. Gramatika  je jedno od najvećih  kulturnih  dobara svakog  naroda. Njena vrednost nije ništa manja od najznačajnijih  kulturno-istorijskih   spomenika   ili umetničkih dela. Kao najbolji dokaz za to služi sanskritska gramatika koju je napisao Panini (V vek pre n.e.), koja je napajala i napaja istraživače mnogih jezika, naročito onih jezika  koji pripadaju indoevropskoj  familiji jezika. Gramatika  koja se  stvara vekovima, može  da izdrži ponekad najveće, tektonske potrese. Romski  jezik, koji se nalazi na Uneskovoj listi jezika kojima preti opasnost da nestanu, predstavlja jedan od najupečatljivijih primera te vrste. Nakon pretrpljenog holokausta, kojem su prethodili  viševekovni progoni i pogromi, diskriminacija i stigmatizam, mlasi danas skrivaju svoj identitet, upozorile su, pored Uneska, gotovo sve institucije i ustanove Evrope. Reč je , dakle,o  mimikriji tipa  „Majkl Džekson“, fenomenu  koji  je svojstven samo ljudima –prpadnicima pojedinih manjina. Evropske insitucije i ustanove su  predložile  institucionalizaciju romskog  preko državne uprave, sistema obrazovanja i medija, verujući da se tako može spasiti ovokulturno dobro starije od dve hiljade godina!

Medjutim, kad je predsednik jedne evropske države  saznao  da univeriztet u glavnom gradu njegove države namerava da formira katedru za romski jezik i književnost, rekao je: „Zar ciganski fakultet u vreme moga mandata !?! Samo preko mene mrtvog!“ Inicijativa za katedru  u toj zemlji  je ugušena 2012. Zbog korupcije i kriminala, predsednik te države je kasnije ostao bez mandata. Ali, ideja za studij romskog jezika i književnosti ne pominje se više. Ovim povodom, treba upozoriti  i  na  gledište po kojem postoje „više i manje vredni jezici“, što je apsolutno pogrešno i neprihvatljivo. Jer, romski je pre svega jezik ljudi.Uvodjenje „kastinskog poretka“ medju ljudima i narodima na osnovu jezika jeste jezički rasizam i diskriminacija na osnovu subjektivnog vrednovanja jezika Ovaj , kao svaki drugi jezik , ima  tri osnovne funkcije:

1. komunikativnu  (da saopštava informacije i prenosi poruke) ;                                2. kognitivnu i epistemološku  (da iskazuje mišljenje i prenosi saznanja iz raznih oblasti života i delanja) ; i 3.simboličku (da postane sredstvo  samodefinisanja i gradjenja  identiteta). Odgovarajuća sredstva i pravila prate svaku od ovih funkcija. Indijski  gramatičar Panini formulisao je 3959 pravila sanskrita!            Ova knjiga sadrži takodje pravila. Jedan broj od tih pravila potiče iz analize  romskog jezika. Neka od pravila rezultat su dogovora koji je postignut  u Sarajevu 1986.godine. Najzad, ima pravila koja su proistekla iz rada Komisije za standardizaciju romskog jezika, koja je radila od 1990. do 2000. godine. U tom periodu osnovan je veći broj lektorata i katedri za romski jezik na evropskim univerzitetima. Doprinos su dali i mediji na romskom, kojih je,  zbog potreba,  sve više. Zatim škole  i univerziteti  na kojima se studira romski jezik.            Verujemo, da će i ova knjiga doprineti očuvanju, razvoju i širenju romskog jezika,i da će  koristiti svima koji se interesuju za Rome, njihov jezik i kulturu.                      Njihova zapažanja i kritike primićemo otvorenog srca i uma.                          *Prema tradicionalnoj podeli, hindi se deli na istočni i zapadni. Glavni dijalekti istočnog hindi jezika su avadhi, bagheli i  ganvi. Dijalekti zapadnog hindi jezika su harijanvi,bradž baša, bindeli, kanaudž i kari boli, koji je prihvaćen da predstavlja  osnovu za standardni hindi jezik. Ovi dijalekti se govore  u Biharu, (regionu u kojem se govore još   dijalekti kao što su majtholi,bodžpuri i magi) i Radžastanu, (regionu u kojem se govore još dijalekti marvari, džajpuri i  malvi). Od pomenitih dijalekata, neki su zastupljeni takodje u Utar pradešu i Himahal pradešu. Izvor za standardizaciju hindi i ostalih priznatih jezika je sanskrit.                              S druge strane, urdu  jezik, koji se govori u Pakistanu, vrlo je sličan hindi jeziku. Ovaj jezik koristi drukčije pismo a veliki broj reči u njegovom rečniku potiče  iz persijsko-arapskig jezika.                         

 P r v i

GRAMATIKA  I  NJENE DISCIPLINE

  Kon vakarel, šaj muklo te

(„Ko govori, može postati slobodan“.)                     

Teodor Adorno

Gramatika je nauka koja opisuje strukturu jezika. Ona utvrdjuje  njegove glasovne, morfološke, tvorbene i rečenične osobine.

Podela gramatike.

Gramatika se deli na fonetiku  (nauku o glasovima) , fonologiju (nauku fonemima,alofonima, fonološkim pravilima, alomorfima i fonotaktici), na morfologiju (nauku o oblicima reči), na tvorbu reči  (nauku o izvodjenju i stvaranju  novih reči), na sintaksu (nauku o rečenici) i semantiku (nauku o značenju). Pravila o jezičkim jedinicama –  glasovima,  oblicima i vrstama reči, rečenicama i njihovim delovima su takodje predmet gramatike.              Najkraće kazano, na osnovu objašnjenja elemenata u jeziku i  veza koje postoje   izmedju tih  elementa , gramatika opisuje kako  funkcioniše  jedan jezik.      Znanje o gramatičkoj strukturi jezika predstavlja deklarativno znanje. Ono koristi proceduralnom znanju, pod kojim se podrazumeva čovekova sposobnost da se tečno izražava  u skladu sa  gramatikom i njenim pravilima. Ukoliko  neko raspolaže znanjem  o jezičkim problemima i nedoumicama, to jest u stanju je da samostalno prosudjuje šta je jezički korektno a šta nije, on je onda sposoban da rešava  jezičke probleme. Najzad, postoji  još metakognitivno znanje.To znanje  je čovekova  sposobnost da kritički razmišlja o  gramatici  i njenim pravilima.

Univerzalna  svojstva jezika.

Neka  od pomenutih pitanja predočavaju na implicitan način  gledišta o  pojedinim univerzalnim  svojstvima jezika naroda, koja odlikuju i jezik Roma. Naime, od oko sedam  hiljada jezika u današnjem svetu, nema nijednog čije se  reči  ne sastoje od glasova ili  su bez rečenica. Svi jezici imaju, dakle , odredjeni rečnik, razlikuju vrste reči pomoću kojih se konstruišu odredjene rečenice itd.  Osim pomenutih, naučno su dokazane još sledeće činjenice 1. Najmanji broj vokala u  jednom jeziku ne može  biti manji od dva 2.Svi jezici imaju članove koji su bez značenja, tj. funkcionalni su, kao što  je , recimo, član koji se javlja u nekim jezicima, medju kojima  je i romski. 3. Svi jezici imaju deiktičan karakter, tj. reči pomoću kojih se  ukazuje  na lice, mesto i vreme u odredjenom kontekstu. Npr.: me,“ja“; , tu“ti“; akate, „ovde“; adives, „danas“; tajsa, „sutra“ itd. 4.Svi jezici u kojima postoji futur, imaju preterit (prošlo vreme). Medjutim, ne važi obrnuto. 5. Svi jezici imaju lična imenaa 6.U svim jezicima postoje brojevi.7. Svijezici imaju izraze za veliko i malo. 8.Svi jezici imaju izraze za dobro zlo.8.Svijezici imaju izraze za videti, čuti, misliti, znati, hteti,osećati, jesti, piti,seks, fiziološke radnje, kretati se. 9. Svi jezici imaju izraze za živo i neživo, ništa i nešto.10.Svi jezici imaju reči koje označavaju gore, dole, blizu, unutra itd. 11.Svi jezici imaju izraze za emocije itd.12. U svim jezicima postoje reči za osnovne boje.

Kompetencija performansa

Temelj svih tih i drugih univerzalnih svojstava jezika  jeste čovekova sposobnost  da koristi jezik. To jest,čovek  poseduje kompetenciju , kako kaže čuveni američki lingvista  svetskog glasa Noam Čomski (1928). Na to se nadovezuje činjenična upotreba jezika. Prema rečima ovog lingviste, to je konkretno jezičko izražavanje ili performansa.

Razlike u jezicima.Nisu zanemarene ni razlike u jezicina. K. D. Etkinson (Quentin D.Atkinson) obnovio  je  hipotezu prema kojoj  je Afrika kolevka svih jezika. On je formulisao ovu hipotezu, oslanjajući se na Svetski atlas strukture jezika (WALS) i najnovijagenetička istraživanja. Činjenica kojoj ovaj naučnik pridaje naročiti značaj jeste  inventar fonema ujednom jeziku. Jezik mora  imati najmanje dva samoglasnika.Toliko ima npr.abhaski, jedan od zakavkaskih jezika. Sedan, jezik koji se govori u Laosu i Vijetnamu, ima 55 samoglasnika.To je zasad jezik sa najvećim brojem samoglasnika. Rohakas, jezik jednog plemena u Novoj Gvineji, ima samo šest suglasnika. Piraha, poslednji preživeli jezik jednog plemena u Amazoniji,rekorderje po  broju  suglasnika: 141!Jezici se medjusobno razlikuju po svojoj strukturi, tj.po vrsti i načinu povezivanja glasova u reči, načinu kako se izvode  nove reči, kako se povezuju reči u rečenici, po tome koje rečenične strukture postoje i koje su mogućne  itd. Ovaj sistem pravila izgradnje jezika, pokazuje  njegovo funkcionisanje.

Definicija jezika. Jezik je,po definciji, sredstvo ljudske komunikacije na glasovnoj osnovi. On se  koristi  svakodnevno. Ili – još  kraće kazano – jezik je sistem znakova pomoću kojih  se ljud sporazumevaju. Sistem obuhvata celokupan broj jedinica i njihovih medjusobnih odnosa. Pošto  su jedinice jezika znakovi, dakle, jedinice koje imaju značenje, jezik je značenjski ili semiotički sistem. Znak, koji ima sadržaj i izraz, odnosi se na stvarni svet.  Reč ima izraz (označitelj ili oznaka) i značenje ili sadržaj (označeno). Izraz jezičkog znaka je njegova materijalna strana. Sadržaj znaka je njegovo značenje.

Tri ravni jezika.

Strukturalna, semantička  i pragmatička ravan su ravni refleksije jezika.                  U prvoj  ravni – (kojoj prethode fonetika i fonologija) – razlikuju se  nivo reči,rečenica i tekst. Vrste reči, njihova fleksija (promena) i tvorba reči predmet su proučavanja morfologije. Rečenica i njeni članovi, njihova konstrukcija i analiza   predmet  su proučavanja sintakse. Struktura teksta i njegova analiza predmet su pročavanja  tekstgramatike . I,najzad, to je diskurzivna analiza, čiji je predmet proučavanja diskurs, koji obuhvata  više tekstova. Leksikologija se  bavi odnosom izmedju reči, a leksikografija pitanjima izrade rečnika. Druga ravan obuhvata pitanja i probleme značenja jezičkih izraza,višeznačnost, idiome itd. Reč je, dakle, o odnosu izmedju  znaka i designata, njegovog sadržaja.To je  predmet proučavanja semantike. Treća ravan suočava  nas  sa  pitanjima  i problemima koji izviru iz sfere praktične upotrebe jezika u govoru i razgovoru, i sa pitanjima  o oblicima  i vrstama jezičkog delanja itd. Tim  pitanjima  se bavi pragmatika koja, najkraće kazano, proučava odnos izmedju znaka i njegovih korisnika.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *