PREDGOVOR
JEZIK,KOJI SVAKO RAZUME,JESTE JEZIK
LJUDSKOG OBRAZA.
ČHIB SAVI SAVORENDAR HAĆARDOL
SI E ČHIB E MANUŠESKE ČAMESKI.
Ernst Bloh
Rromani čhib – (romski jezik ) – jedan je od novoindijskih jezika. Romski, danas prvenstveno jezik evropskih Roma, u najbližem srodstvu je sa hindi jezikom*, koji koristi najveći broj stanovnika Indije. Prvi tekstovi evropskih naučnika oromskom potiču iz 16.veka. Medjutim, indijsko poreklo Roma i njihovog jezika naučno je dokazano tek krajem 18.veka.To otkriće je omogućila komparativna analiza indoevropskih jezika, koju su naučno utemeljili Nemac Franc Bop (1791– 1867) i Danac Razmus Rask (1787 – 1832) . Od tada do danas objavljeno je više naučnih dela o jeziku i dijalektima evropskih i vanevropskih Roma. U središtu pažnje autora tih dela bile su fonetika i morfologija dok je sintaksa romskog jezika znatno redje tretirana. Jezik je izmedju misli stvarnosti. S druge strane, svaki prirodni ljudski jezik jeste društveno-istorijska kulturna pojava i sredstvo komuniciranja.
Jezik i čovek.
Poštovati čoveka, znači poštovati njegov maternji jezik. Mnoge pesme u kojime se slavi jezik, mnogi prozni tekstovi u kojima se veliča značaj maternjeg jezika, dokazuju da je čovek srcem i umom vezan za svoj maternji jezik. Ako se zanemare iznimni slučajevi i posebne situacije, posle rodjenja pojedinac je vezan tom drugom, novom „pupčanom vrpcom“ do smrti sa jezikom i svetom svoje društvene zajednice. Mnogi tekstovi u kojima se slavi i veliča maternji jezik predstavljaju istovremeno poziv ljudima i narodima da se bore za svoj jezik.Jer, ljudska prava i slobode čine neraskidivu celinu.To su znali i porobljivači slobodnog duha ljudi i njihovih nacionalnih kultura. Zbog toga su i gramatička dela bila tretirana kao„zabranjeno voće“. Gramatika je jedno od najvećih kulturnih dobara svakog naroda. Njena vrednost nije ništa manja od najznačajnijih kulturno-istorijskih spomenika ili umetničkih dela. Kao najbolji dokaz za to služi sanskritska gramatika koju je napisao Panini (V vek pre n.e.), koja je napajala i napaja istraživače mnogih jezika, naročito onih jezika koji pripadaju indoevropskoj familiji jezika. Gramatika koja se stvara vekovima, može da izdrži ponekad najveće, tektonske potrese. Romski jezik, koji se nalazi na Uneskovoj listi jezika kojima preti opasnost da nestanu, predstavlja jedan od najupečatljivijih primera te vrste. Nakon pretrpljenog holokausta, kojem su prethodili viševekovni progoni i pogromi, diskriminacija i stigmatizam, mlasi danas skrivaju svoj identitet, upozorile su, pored Uneska, gotovo sve institucije i ustanove Evrope. Reč je , dakle,o mimikriji tipa „Majkl Džekson“, fenomenu koji je svojstven samo ljudima –prpadnicima pojedinih manjina. Evropske insitucije i ustanove su predložile institucionalizaciju romskog preko državne uprave, sistema obrazovanja i medija, verujući da se tako može spasiti ovokulturno dobro starije od dve hiljade godina!
Medjutim, kad je predsednik jedne evropske države saznao da univeriztet u glavnom gradu njegove države namerava da formira katedru za romski jezik i književnost, rekao je: „Zar ciganski fakultet u vreme moga mandata !?! Samo preko mene mrtvog!“ Inicijativa za katedru u toj zemlji je ugušena 2012. Zbog korupcije i kriminala, predsednik te države je kasnije ostao bez mandata. Ali, ideja za studij romskog jezika i književnosti ne pominje se više. Ovim povodom, treba upozoriti i na gledište po kojem postoje „više i manje vredni jezici“, što je apsolutno pogrešno i neprihvatljivo. Jer, romski je pre svega jezik ljudi.Uvodjenje „kastinskog poretka“ medju ljudima i narodima na osnovu jezika jeste jezički rasizam i diskriminacija na osnovu subjektivnog vrednovanja jezika Ovaj , kao svaki drugi jezik , ima tri osnovne funkcije:
1. komunikativnu (da saopštava informacije i prenosi poruke) ; 2. kognitivnu i epistemološku (da iskazuje mišljenje i prenosi saznanja iz raznih oblasti života i delanja) ; i 3.simboličku (da postane sredstvo samodefinisanja i gradjenja identiteta). Odgovarajuća sredstva i pravila prate svaku od ovih funkcija. Indijski gramatičar Panini formulisao je 3959 pravila sanskrita! Ova knjiga sadrži takodje pravila. Jedan broj od tih pravila potiče iz analize romskog jezika. Neka od pravila rezultat su dogovora koji je postignut u Sarajevu 1986.godine. Najzad, ima pravila koja su proistekla iz rada Komisije za standardizaciju romskog jezika, koja je radila od 1990. do 2000. godine. U tom periodu osnovan je veći broj lektorata i katedri za romski jezik na evropskim univerzitetima. Doprinos su dali i mediji na romskom, kojih je, zbog potreba, sve više. Zatim škole i univerziteti na kojima se studira romski jezik. Verujemo, da će i ova knjiga doprineti očuvanju, razvoju i širenju romskog jezika,i da će koristiti svima koji se interesuju za Rome, njihov jezik i kulturu. Njihova zapažanja i kritike primićemo otvorenog srca i uma. *Prema tradicionalnoj podeli, hindi se deli na istočni i zapadni. Glavni dijalekti istočnog hindi jezika su avadhi, bagheli i ganvi. Dijalekti zapadnog hindi jezika su harijanvi,bradž baša, bindeli, kanaudž i kari boli, koji je prihvaćen da predstavlja osnovu za standardni hindi jezik. Ovi dijalekti se govore u Biharu, (regionu u kojem se govore još dijalekti kao što su majtholi,bodžpuri i magi) i Radžastanu, (regionu u kojem se govore još dijalekti marvari, džajpuri i malvi). Od pomenitih dijalekata, neki su zastupljeni takodje u Utar pradešu i Himahal pradešu. Izvor za standardizaciju hindi i ostalih priznatih jezika je sanskrit. S druge strane, urdu jezik, koji se govori u Pakistanu, vrlo je sličan hindi jeziku. Ovaj jezik koristi drukčije pismo a veliki broj reči u njegovom rečniku potiče iz persijsko-arapskig jezika.
P r v i
GRAMATIKA I NJENE DISCIPLINE
Kon vakarel, šaj muklo te
(„Ko govori, može postati slobodan“.)
Teodor Adorno
Gramatika je nauka koja opisuje strukturu jezika. Ona utvrdjuje njegove glasovne, morfološke, tvorbene i rečenične osobine.
Podela gramatike.
Gramatika se deli na fonetiku (nauku o glasovima) , fonologiju (nauku fonemima,alofonima, fonološkim pravilima, alomorfima i fonotaktici), na morfologiju (nauku o oblicima reči), na tvorbu reči (nauku o izvodjenju i stvaranju novih reči), na sintaksu (nauku o rečenici) i semantiku (nauku o značenju). Pravila o jezičkim jedinicama – glasovima, oblicima i vrstama reči, rečenicama i njihovim delovima su takodje predmet gramatike. Najkraće kazano, na osnovu objašnjenja elemenata u jeziku i veza koje postoje izmedju tih elementa , gramatika opisuje kako funkcioniše jedan jezik. Znanje o gramatičkoj strukturi jezika predstavlja deklarativno znanje. Ono koristi proceduralnom znanju, pod kojim se podrazumeva čovekova sposobnost da se tečno izražava u skladu sa gramatikom i njenim pravilima. Ukoliko neko raspolaže znanjem o jezičkim problemima i nedoumicama, to jest u stanju je da samostalno prosudjuje šta je jezički korektno a šta nije, on je onda sposoban da rešava jezičke probleme. Najzad, postoji još metakognitivno znanje.To znanje je čovekova sposobnost da kritički razmišlja o gramatici i njenim pravilima.
Univerzalna svojstva jezika.
Neka od pomenutih pitanja predočavaju na implicitan način gledišta o pojedinim univerzalnim svojstvima jezika naroda, koja odlikuju i jezik Roma. Naime, od oko sedam hiljada jezika u današnjem svetu, nema nijednog čije se reči ne sastoje od glasova ili su bez rečenica. Svi jezici imaju, dakle , odredjeni rečnik, razlikuju vrste reči pomoću kojih se konstruišu odredjene rečenice itd. Osim pomenutih, naučno su dokazane još sledeće činjenice 1. Najmanji broj vokala u jednom jeziku ne može biti manji od dva 2.Svi jezici imaju članove koji su bez značenja, tj. funkcionalni su, kao što je , recimo, član koji se javlja u nekim jezicima, medju kojima je i romski. 3. Svi jezici imaju deiktičan karakter, tj. reči pomoću kojih se ukazuje na lice, mesto i vreme u odredjenom kontekstu. Npr.: me,“ja“; , tu“ti“; akate, „ovde“; adives, „danas“; tajsa, „sutra“ itd. 4.Svi jezici u kojima postoji futur, imaju preterit (prošlo vreme). Medjutim, ne važi obrnuto. 5. Svi jezici imaju lična imenaa 6.U svim jezicima postoje brojevi.7. Svijezici imaju izraze za veliko i malo. 8.Svi jezici imaju izraze za dobro zlo.8.Svijezici imaju izraze za videti, čuti, misliti, znati, hteti,osećati, jesti, piti,seks, fiziološke radnje, kretati se. 9. Svi jezici imaju izraze za živo i neživo, ništa i nešto.10.Svi jezici imaju reči koje označavaju gore, dole, blizu, unutra itd. 11.Svi jezici imaju izraze za emocije itd.12. U svim jezicima postoje reči za osnovne boje.
Kompetencija performansa
Temelj svih tih i drugih univerzalnih svojstava jezika jeste čovekova sposobnost da koristi jezik. To jest,čovek poseduje kompetenciju , kako kaže čuveni američki lingvista svetskog glasa Noam Čomski (1928). Na to se nadovezuje činjenična upotreba jezika. Prema rečima ovog lingviste, to je konkretno jezičko izražavanje ili performansa.
Razlike u jezicima.Nisu zanemarene ni razlike u jezicina. K. D. Etkinson (Quentin D.Atkinson) obnovio je hipotezu prema kojoj je Afrika kolevka svih jezika. On je formulisao ovu hipotezu, oslanjajući se na Svetski atlas strukture jezika (WALS) i najnovijagenetička istraživanja. Činjenica kojoj ovaj naučnik pridaje naročiti značaj jeste inventar fonema ujednom jeziku. Jezik mora imati najmanje dva samoglasnika.Toliko ima npr.abhaski, jedan od zakavkaskih jezika. Sedan, jezik koji se govori u Laosu i Vijetnamu, ima 55 samoglasnika.To je zasad jezik sa najvećim brojem samoglasnika. Rohakas, jezik jednog plemena u Novoj Gvineji, ima samo šest suglasnika. Piraha, poslednji preživeli jezik jednog plemena u Amazoniji,rekorderje po broju suglasnika: 141!Jezici se medjusobno razlikuju po svojoj strukturi, tj.po vrsti i načinu povezivanja glasova u reči, načinu kako se izvode nove reči, kako se povezuju reči u rečenici, po tome koje rečenične strukture postoje i koje su mogućne itd. Ovaj sistem pravila izgradnje jezika, pokazuje njegovo funkcionisanje.
Definicija jezika. Jezik je,po definciji, sredstvo ljudske komunikacije na glasovnoj osnovi. On se koristi svakodnevno. Ili – još kraće kazano – jezik je sistem znakova pomoću kojih se ljud sporazumevaju. Sistem obuhvata celokupan broj jedinica i njihovih medjusobnih odnosa. Pošto su jedinice jezika znakovi, dakle, jedinice koje imaju značenje, jezik je značenjski ili semiotički sistem. Znak, koji ima sadržaj i izraz, odnosi se na stvarni svet. Reč ima izraz (označitelj ili oznaka) i značenje ili sadržaj (označeno). Izraz jezičkog znaka je njegova materijalna strana. Sadržaj znaka je njegovo značenje.
Tri ravni jezika.
Strukturalna, semantička i pragmatička ravan su ravni refleksije jezika. U prvoj ravni – (kojoj prethode fonetika i fonologija) – razlikuju se nivo reči,rečenica i tekst. Vrste reči, njihova fleksija (promena) i tvorba reči predmet su proučavanja morfologije. Rečenica i njeni članovi, njihova konstrukcija i analiza predmet su proučavanja sintakse. Struktura teksta i njegova analiza predmet su pročavanja tekstgramatike . I,najzad, to je diskurzivna analiza, čiji je predmet proučavanja diskurs, koji obuhvata više tekstova. Leksikologija se bavi odnosom izmedju reči, a leksikografija pitanjima izrade rečnika. Druga ravan obuhvata pitanja i probleme značenja jezičkih izraza,višeznačnost, idiome itd. Reč je, dakle, o odnosu izmedju znaka i designata, njegovog sadržaja.To je predmet proučavanja semantike. Treća ravan suočava nas sa pitanjima i problemima koji izviru iz sfere praktične upotrebe jezika u govoru i razgovoru, i sa pitanjima o oblicima i vrstama jezičkog delanja itd. Tim pitanjima se bavi pragmatika koja, najkraće kazano, proučava odnos izmedju znaka i njegovih korisnika.
