Hoćeš li, brate, danas po paket, ili u kantarenje !

Gledam nešto te gužve pred crvenim krstovima, maltezerima, karitasima i viku i ciku i borbu za što bolji položaj u redu, ne bi li što pre ugrabili po koji paket, pa ajde kućama.

Gledam i razmišljam: šta će o nama svet pomisliti. Ta ovi su gramzivi, pohlepni, džabalebaroši, i svi su oni takvi, i samo su oni takvi. Da, i ja bih pomislio to, da ne znam šta je pozadina toga.

A znam. Znam da ti isti ljudi, ti isti Romi i deca njihova po blatu i bljuzgavici, po ledenim jesenjim kišama, po snegu goli i bosi hodaju.

Da možda tih dana nisu ništa jeli osim komadića hleba i četvrt čaše jogurta iz kontajnera. Da su njihove odore do kolena blatnjave, jer ni praška ni sapuna pa ni vode ni struje nemaju. A veš mašine, koje negde navataju menjaju za tri kile mleka.

A nemaju ne zato što im ne treba, već što nemaju šanse doći do toga. I pre stajanja u ovim redovima su stajali na nekim ćoškovima mesecima, čekajući mogućnost da odrade bilo kakav posao. Fizičke, preteške, često i  ponižavajuće.

I stajali su uzalud. I niko to nije video, nije hteo da vidi.

I znam, da su pre stajanja u ovim «humanitarnim» redovima optrčavali grad, proveravajući da li je neko u kontajner ubacio karton, flašu, komad žice. I tako od jutra do sutra, mesecima.

I kad sakupe nekih dve kile bakra posle mesec dana, odnose do lihvara da im prodaju za siću, a on ih ne isplati odmah, nego tek za pet-šest meseci. I šta im onda ostaje ? Da stanu u ove redove, da tu ućare nešto, pa trkom kući, da nahrane decu, da veš zamene ili operu, napokon.

A kad kući stignu, vide da je konzerva ustajala, brašno ubuđalo, ulje užeglo, odeća poderana, u drvima ni pola od obećanih pola kubika. Pa se zamisle: hoće li sutra opet po paket, ili će na kontajnere, jer tamo je i hrana koju su drugi odbacili ispravnija, zdravija, i odeća nošljivija, i drva su tvrda. I ima ga više. Za nekih dva dana.

Dali, zato jer je to ipak manje ponižavajuće, i sami su to svojim trudom zaradili, jer zaraditi znači uložiti svoj napor i trud da dobiješ nešto, da zaslužiš to… A ne bi oni, da mogu, ni tu, ni tamo. Išli bi na posao. Da ima gde? Da ima zašto ! Da im daju posao !

Da se ophode prema njima kao prema radnicima. Da ih isplate za ono što urade. Samo toliko. I ništa više ne priželjkuju, a ni ovo ne traže.

Ne  traže, jer znaju da je uzalud tražiti tako nešto, da je to suludo. «Traži, i daće ti se», reče Isus. Davno je to bilo…. a uz sve ovo, znam još ponešto.

Znam da u tim «bogougodnim» redovima ne stoje samo Romi, već ima mnogih koji nisu to, ali isto tako bedno i čoveku nedostojno žive, i prinuđeni su da stoje tu, da buče i guraju se… a ima i onih koji ne buče, ne guraju se, jer ne moraju to. Jednostavno parkiraju mečku, uđu preko reda, bez «mogu li», bez «izvini», bez « pomože  bog», pokupe pakete na pregršt i odu.

Ne, neću da grešim dušu, zaista ne znam, da li je mečka njihova ili komšijina, da li oni uzimaju za sebe ili komšije, koji ne mogu od iznemoglosti  da dođu, da li je ispod njihovih, kravata i uglačanih cipela beda koju od sveta i sebe žele sakriti. Ali oni ulaze preko reda, i odu bez reči. I zato ti drugi buče i guraju se…

Nebojša Vladisavljević

Evropske romske novine

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *