Душко Трифуновић, човек кога смо оставили: Познати књижевник био је напуштен од свих, ЖИВЕО ЈЕ У ВОЗУ

Душко Трифуновић, књижевник, песник и телевизијски аутор, био је један од највећих књижевника јужнословенских простора са двадесет књига поезије, четири романа и неколико драма.

PROSTOR ZA VAŠU REKLAMU

Ovo je prostror za Vašu reklamu.
Budite pred očima hiljada posetilaca. SAZNAJTE VIŠE ....

Majstor za kompjutere
On-line servis
060/3040102

On-line servis kompjutera:
- Instalacije i deinstalacije
- popravke sistema
- online obuke

„Па је на крају скончао чика Душко у највећој беди, али су му од сахране моћници у Новом Саду направили локални спектакл и подигли споменик на Видиковцу“.

Душко Трифуновић, књижевник, песник и телевизијски аутор, био је један од највећих књижевника јужнословенских простора са двадесет књига поезије, четири романа и неколико драма. Оно по чему је Душко Трифуновић посебно упамћен, јесте чињеница да је писао песме за многе познате Југословенске музичаре, а те песме су касније постајале велики хитови. На порталу Бyка.ком објављена је прича о Трифуновићу, коју вам преносимо у целости.

„Немам ја више људи. Мене нема више ко да тражи. Мене више нико не сме да нађе. Може да ме тражи колико хоће.

Причао ми један причац.

Бајагина прича

У Србију, у Војводину, почетком рата дошао један човек. У годинама, али горд, поносан, стасит. А опет избеглица који нигде није приспео. Није тражио ништа. Никада. Није молио, није кумио, није се пренемагао. Усамљеник један, који је подигнутог чела шетао Дунавском улицом у Новом Саду.

А кад падне ноћ, где да преноћи? Ни кучета, ни мачета, ни крова над главом. А град и земља у коју је дошао никако да га се сете. Имали су ваљда преча посла. Требало је ратовати наоколо и мобилисати младост по Србији. Елем, ноћи су биле најгоре. Но, сети се наш јунак да има некаквог рођака на железници и потражи га. Рођак избеглици “обезбеди” смештај. Преко ноћи је само требало ући у неки локални воз и одспавати у купеу. Возови ионако нигде не иду, а и кад иду то је по војвођанском локалу.

Али, било је тих ситуација прича причац кад се наш јунак, усамљени избеглица будио у Бару, далеко доле на мору у Црној Гори. Па се усталило спавање на релацији Нови Сад-Бар, па је човек почео живети у возу. Занимљиво је то. Свугде си, а нигде. Стално си негде, а опет нема те. Много касније, градски оци Новог Сада смиловаше се и дадоше бескућнику неку уџерицу у Сремским Карловцима. Држава га никад ни погледала није. А он, какав је био, од државе је баш зазирао.

И остала би ово једна од безброј прича угравираних у људски алманах несреће деведесетих да је не памтим по два детаља. Онај причац, који ми исприча причу зове се Момчило. Знате га као Бајагу. А, опет, онај усамљен, горд и поносни избеглица што возарењем вара себе и судбину, звао се Душко. За сва времена зове се ЧОВЕК Душко Трифуновић.

Шта би дао да си на његовом месту?

«Када сам дошао у Нови Сад ја сам једно време спавао у возу. Нисам имао гје друго. Као избеглица ја сам имао ту бесплатну карту и онда увече седнем у воз, онај што је из Новог Сада кретао у девет и фурам на море, до последње станице. До Бара. Нисам знао шта ћу друго радит’ по ноћи, а не могу спавати у парку. А, нисам ни неки ноћни човек па да идем по кафанама и баровима, за шта треба и пара и зато ти ја фино легнем у воз и пробудим се на мору. Тамо кад стигнем купим комад хлеба и једну рибљу конзерву, да мирише на море, умијем се, доручкујем и опет назад првим возом за Нови Сад. Дођем тамо код Борке у „Прометејеву“ књижару, где сам се најчешће грејао и где сам држао торбу са стварима, једином мојом имовином, а она ме пита: „Где си био?“ Ја јој кажем: Био сам код једне згодне пријатељице. Код ње сам ноћ провео.

Лажем, ја то. Лажем, јер не могу ја њој причати те своје бедне приче како немам где спавати, где се окупати и где држати торбу. Не могу, јер људи ме знају. Ја сам још 1960. године добио „Бранкову награду“ у Новом Саду и ја сам ту обележен као песник.“

Овако је говорио Душко Трифуновић у свом последњем интервјуу, који је дао Бранку Станковићу у емисији «Квадратура круга» на РТС-у.

Прича о пакетићу герме и поклону за дете

Али има једна још старија, у дубљем забораву утопљена прича. Прича о Душку Трифуновићу, човеку који је свој живот провео у Сарајеву, који је ушао у наше главе, наша срца, наше душе, наше читанке, као онај Чика Душко, који нас је питао „Шта деца знају о завичају“. И не, није ово прича о Бреговићу, Бијелом дугмету, Тешкој индустрији… Није то нека поп иконична сторија о каквој пикантерије вредној минијатури, која се затурила од нас слепих код очију.

Негде на почетку рата, једна жена је стајала у реду у полупразној продавници у Сарајеву. На Алипашином пољу. Жена са трогодишњом ћерком. Од свега што су могле купити, узеле су пар пакетића герме и један пакетић прашка за пециво. Све и ништа. То им је једино осало на празним рафовима. Испред њих на каси стоји човек, а у његовој корпи пет кесица грисина, две тегле џема и две Фрутекове кашице (од кромпира). Човек је погледао младу жену са ћерком, платио своју „обилату“ корпу фасунге и изашао.

Тај исти човек сачекао је да жена и девојчица изађу из продавнице и обратио им се речима: „Да ли бисте ми учинили једну велику услугу?“ После тога, замолио је жену да узме кесу коју је држао као дар за девојчицу. Да и то је био Душко Трифуновић.

По њему се ништа није достојно звати

Душко Трифуновић, највећи господин људског ума на нашим просторима, живео је као скитница, док су поједини медији по Босни писали лажи да је министар културе у Караџићевој влади и да је оде у славу снајпериста. Да, и ту пљувачину је доживео и преживео Душко.

Душко Трифуновић и Перо Зубац

А, знате ли да је пре рата, тај наш Чика Душко написао драму «Кулин Бан», у славу наше, босанске писмености? Знате ли да драма никада нигде није изведена? Знате ли да се од Сарајева, па надаље по Душку Трифуновићу ништа не зове? Јер таква смо ми сорта. Што би рекао његов брат по перу Бранчило Ћопић, знаш ти нас, јебо ти нас.

Па је на крају скончао чика Душко у највећој беди, али су му од сахране моћници у Новом Саду направили локални спектакл и подигли споменик на Видиковцу. Јер, најбољи песник је мртав песник.

Чика Душко, били смо ти лоши ђаци, ништа о завичају од тебе научили нисмо. А како смо се о тебе огрешили, можда је добро што се по теби у овим нашим поганштинама од државица ништа не зове.

Па је најбоље за крај цитирати Душка Трифуновића: „Ја одлазим, хвала вам лепо. Ви се снађите, ако можете.“

А не можемо!

ОБЕЛЕЖЈА  Душко Трифуновић  књижевник Момчило Бајагић Бајага песник

EVROPSKE ROMSKE NOVINE

PROSTOR ZA VAŠU REKLAMU

Ovo je prostror za Vašu reklamu.
Budite pred očima hiljada posetilaca. SAZNAJTE VIŠE ....

Majstor za kompjutere
On-line servis

On-line servis kompjutera:
- Instalacije i deinstalacije
- popravke sistema
- online obuke

PROSTOR ZA VAŠU REKLAMU

Ovo je prostror za Vašu reklamu.
Budite pred očima hiljada posetilaca. SAZNAJTE VIŠE ....

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *