CRNI MIDA -KRAJ

39

U čemu je zapravo stvar?

Žene imaju bolji dotok bazne- detinje informatike!! A time i neposredniji, slobodniji i puniji odnos sa okruženjem. One ne teže, poput muškaraca, da budu velike! Da porastu i poistovete se sa neprirodnim i nezasitim idolima. Ženama identifikacije nisu potrebne! Dovoljno im je da budu- žene!

… A to, što su muškarci, usklađujući se sa nametnutim uzorima i ciljevima, neprekidno i neprirodno opterećeni potrebom za dokazivanjem, ooo, i te kako beskrajno tegobnim i frustrirajućim dokazivanjem, ženama znači samo jedno: lakšu manipulaciju njima!

Joca napokon otpozdravi:

… Dobar dan… Izvinite, ja…

Anka pročita situaciju i ne hte više da ponižava gosta. Okrenu se roditeljima i proveravajući svoja nagađanja, upita:

Da li je gospodin Jovan došao, radi vas?…

Roza:

Da! Potrebni su mu stručnjaci za zelenilo. Nudi nam posao i daje skoro duplo veću platu!

Vlada:

Stani Rozo! Ja ću da kažem!

… Evo ovako: gospodin Joca hoće da nam pomogne! On je alturista i kome će prvo da učini, ako ne komšiji? … Jel tako, gosn Joco?…

Joca mahinalno klimnu glavom. Nije znao gde da gleda. Čak nije ni čuo pitanje. Bio je zbunjen i ponižen, ali i očaran prisustvom te mlade dame i zato spreman na sve, samo da još koji trenutak ostane uz nju!

Anka ga je čitala kao Bukvar. Odmahnula je roditeljima da ćute, pogledala u njega i uozbiljivši se, rekla:

Gospodine Jovane, zbog čega ste vi zapravo došli?…

Joca je pogleda…

Našao je ono što je oduvek želeo: Dušu deteta! Razumnu i tvrdu, ali dečju! Jasno je video da su njena oštrina i pragmatičnost samo štitovi te divne duše… I odjednom je opet postao oličenje snage i vere! Pogledao je u njene roditelje, zatim u nju i tiho, ali muški, rekao:

Došao sam zbog tebe…

40

LENA

Joca i Anka su se uklopili, kao ključ i brava. NJihov sklad je naprosto plenio. Ličio je na muziku Vivaldija, ili još bolje, na vedro zvezdano nebo prošarano pojem slavuja.

Samo jedno je nedostajalo, dečji smeh…

Anka se osećala savršeno zdravom i za to joj nije bila potrebna lekarska potvrda. Joca nije hteo da joj se suprotstavlja. Smatrao je da su za sve krive njegove godine. U stvari, tako je mislio do skoro, a onda…

Joca je imao pametnu, odgovornu, pedantnu i lepu sekretaricu. Zvala se Lena. Lenka Večanski. No, urođeni perfekcionizam ju je ogradio od sveta i zato se družila samo sa knjigama i cvećem. Obožavala je ruske klasike i bonsaj drveće. A kako je na stotine knjiga i još više biljaka, stalo u njenu garsonjericu, zaista je trebalo videti?!…

Prošlog decembra su Joca i Lena bili na velikom trgovinskom simpozijumu u Minhenu. Baš tih dana je Evropu pritiskala gusta, neprozirna magla i avioni su mirovali. Morali su da se vrate taksijem…

U Simplonu se na motoru Audija desio kvar. Vozač je izašao da zameni neki deo, a Lena, koja je sve vreme sedela pozadi i slušala muziku, iznenada poče da se guši. Joca je bio dovoljno upućen u zdravstvenu problematiku da prepozna simptome klaustrofobije. Prebacio se do nje i približio usne njenom nežnom uhu. Šaptao je:

Žmuri i gledaj kako u snegu duž puta promiču jele i brvnare… I evo! već si u svojoj garsonjerici! Među cvećem i knjigama…

Osetivši sigurnost Lena povrati prisebnost i posle nekoliko dubokih udaha kratko reče:

Volim vas…

Nakon dugog, iskrenog i nežnog razgovora, Joca i Lena se složiše da ona, dok trudnoća još nije vidljiva, pređe u neku udaljenu filijalu i da se njih dvoje više ne viđaju. Lena je to prihvatila lakše od njega. Trenutak slabosti joj je doneo veliku sreću, koju nipošto nije želela da pokvari…

Eto, zato je Joca naglo postao sumnjičav prema reproduktivnim sposobnostima svoje žene.

41

BABA ĐUŠA, DRUGI PUT!

Dok su nakon osmomartovske kupovine raspakivali poklone, Joca se obrati, u tom času veoma raspoloženoj supruzi:

Anka, da li sam ti nekada pričao o baba Đuši?… Ne?!…

I tako se Anka, nakon Jocine neverovatne i istinite priče, naglo zainteresovala za tu staricu. Pa je valjda, stoga, i pristala da je poseti…

Joca godinama nije zalazio u malu, koja sa onom nekadašnjom, sada nije imala nikakvih sličnosti! Jer dok je nekada gacao po gustom crnom blatu i udisao dim i memlu nakrivljenih udžerica,  sada se vozio asfaltnim putem i posmatrao dvorce optočene belim mermerom!

Začas su došli do kraja puta i zaustavili se pred prepunim parkingom. Na ulazu velike bele dvospratnice dočekao ih je livrejisani sluga, a u čekaoici, babina asistentkinja Zlata! Ista ona, koja ga je njoj uvela još pre više od trideset godina! Mada sada upadljivo deblja, crnja i ozbiljnija.

Baba Đuša više nije imala vatru u očima. Prošlog meseca je ušla u sto sedmu godinu i snaga ju je sasvim napustila. Koža joj se zbrčkala i uvoštila, seda kosa proredila, a zgrčeno, sasusešeno i artrotično telo, postalo prevelik teret…

Pa ipak ga se setila!! I čak pokušala da se obraduje!

… Ali nije uspela. Samo mu je s mukom pružila drhtavu ruku i iz zgaslog oka pustila jednu krupnu, toplu suzu…

A potom se, čuvši njihovu priču, latila medecine. Jedva primetno odmahnuvši, posla  asistentkinju u biošpaiz, odakle ova donese litarsku flašu nekog zamućenog napitka. Starica se zatim zagleda u Anku i tihim, bezubim glasom, prozbori:

Uradite kako piše… I dobro mi pazite malu Pašu… Zapamtite: Pa-ša!… Samo to ime ide uz dete… Drugo, ni-ka-ko!!

Baba tako strogo zavrte glavom, da njena naredba više nije dolazila u pitanje…

42

PAŠA

Ko god je ugledao to detence, zauvek je njime bio opčinjen! Širok i radostan, a ujedno  razuman pogled, bukvalno je preporađao!

Držeći se za drvene prečkice kreveca, skakutala je i gukala mala Paša, skakutale su i njene zlatne loknice i rupice na obraščićima i rukicima, a skakutali su i kikotali se i svi oko nje! I to, bez sumnje, u ritmu sasvim novog života!

Sa četiri ipo godine, Paša je već bila prava mala dama. Nikako samo slatkiš, star-mal, ili kakva druga atrakcija, koja brzo zasiti, a potom stvara tugaljivu odbojnost. Ona je bila dete koje je duboko poimalo usud odraslih i imalo talenta da ih njega oslobodi! Upravo to: Mala Paša je ljude obraćala u ono što su nekada bili i što je trebalo i da ostanu!…

Tokom školovanja Paša je imala mnogo drugarica. No, jedna je bila posebna…

LIDIJA

Lidijini roditelji su stradali u saobraćajnom udesu, kada je njoj bilo tek godinu dana. Prihvatio ju je i othranio deda po ocu, časovničar i aforističar Branko Čačkalica. Bio je to najsuvlji čovek na svetu! Toliko mršav, da je, kako je sam u šali govorio, mogao da prođe i kroz zatvorena vrata.

Ali iako se deda trudio da unuci u svemu udovolji, ona je zbog pomanjkanja nezamenljive roditeljske ljubavi, polako, ali vidno, tonula u osamu…

Koja se potom pretvarala u bolnu duševnu prazninu. U osećaj nepostojanja…

Ljubav prema Paši bilo je jedino svetlo njene prerano pomrkle  duše!

NJih dve su išle u isti razred još od prvog osnovne. Kada ju je Lidija ugledala u holu školske zgrade, kao da je najednom spoznala sve ono što joj je sudbina oduzela! Ugledala je sjaj svoje srećne zvezde, kao i ceo rajski svet njome obasjan! Snažno je stegla deda Brankovu koščatu ruku i iznenada ga povukla ka tom zlatokosom anđelu!

I Paša je ugledala Lidiju! I to najpre njene duboke, prazne, prerano ostarele oči…

43

Neophodno je reći da je Lidija nosila još jednu stigmu društvene anateme. Naime, njena majka je bila Romkinja. Kada su se upoznali, Lidijin otac to nije znao. Ali i da jeste, njemu to svakako ne bi bila prepreka da ju oženi!

Međutim, malograđanske predrasude su često veća realnost od bilo kog zakona i bilo koje činjenice! Posebno, kada su u pitanju rasne predrasude.

I tako su na Lidiju, uz dozu nesretne kombinacije arogancije i sažaljenja, naravno- lažnog sažaljenja! uvek gledali kao na nešto suvišno i opterećujuće.

I stoga su je, još od zabavišta, svi izbegavali. Roditelji su dolazili po decu i požurivali kada su pored nje prolazili. Mrštili se, krivili vratove i istezali deci ruke, vukući ih što dalje od nje.

A kada se jednom u zabavištu pojavila vašljivost, odmah su svi na nju uprli prst!

Vaspitačice su joj rasplitale kikice i među nežnim vlatima, oprezno, kao da demontiraju minu, tražile gnjide. Sa gađenjem, ali i potajnom nadom da će ih pronaći i tako na tu jadnu malu namučenu dušu, bez osude lične savesti, prosuti nabujali otrov svih svojih nezadovoljenih želja i sujeta. Ali na njihovu veliku žalost, u celoj grupi jedino Lidija nije bila vašljiva!

Ponekad deca, poput one kakva je bila i mala Lidija: odbačena, povučena, bleda i krupnooka, imaju jednu posebnu crtu saosećajnosti! Naime, ona tuđu patnju vide kao svoju i stoga nevoljniku, bez obzira na opasnost, odmah pritiču u pomoć!

Paša je u drugom razredu, za vreme velikog odmora, otrčala u prodavnicu preko puta škole, da nešto kupi. U povratku je nagazila na rešetku šahta i u njoj zaglavila nogicu. Dozivala je drugarice, ali je one zbog buke automobila koji su kraj nje jurili, kao i graje u školskom dvorištu, nisu mogle čuti. Ali ju je Lidija ipak primetila! Stajala je sama pod stablom divljeg kestena i videvši šta se desilo, odmah potrčala, hitro zavukla mršavu rukicu među metalne šipke i spretno otpertrala cipelicu. Paša je izvukla nogu i ostala nepovređena. Cipelica je doduše pala u jamu, ali to nikome nije bilo važno…

Od tog dana su njih dve postale nerazdvojne. Zatvorena Lidijina duša se napajala Pašinom svetlošću i kao kada krvareći samrtnik dobije transfuziju krvi i oživi, oživela je i ona.

Nakon priče o Lidiji, mnogi se s pravom mogu upitati: da li je veza između te dve devojčice bila ojačana i sličnom genetikom?

… Moguće, jer je i Pašin otac bio Rom.

Ali Rom bogat i uglađen, Rom čiji atributi asociraju samo na društveno afirmativne standarde! I zato je njegovo poreklo ostalo po strani i zato su se svi trudili da budu blizu Paše, a ne da je odguruju, ili joj, ne daj Bože, raspliću kikice…

44

VIDOVITOST

U jedanaestoj godini Paši su počeli da se javljaju vidoviti snovi. Nešto bi sanjala i to bi se obistinilo. I nikada nije sanjala u simbolima, metaforama, ili parabolama, već uvek direktno, jasno i nedvosmisleno.

A potom su počele i vizije. Paša bi najpre osetila blagu toplinu koja je strujala od nogu ka glavi, nakon čega bi usledilo neko teško objašnjivo proširenje svesti. Najpre je zatvorenih očiju kao na dlanu  posmatrala Zemlju! Onda bi joj se pogled fokusirao na tačke u kojima su se odigravala važna zbivanja i ona ih je gledala, kao da se tamo nalazi. I što je takođe važno, Paša je naučila da kontroliše svoju vidovitost! Da prekine, ili nanovo nastavi viziju. I ta moć je njenoj izuzetnoj ličnosti davala maksimalnu dozu samosvesti.

Međutim, ni Paša ni njeni roditelji, ne samo da nisu bili zainteresovani za eksploatisanje tih sposobnosti, već su na sve to gledali samo kao na malu porodičnu atrakciju.

PROKLETSTVO

Joca je sredinom februara počeo naglo da mršavi i gubi snagu. Naborao se, pocrneo i svakim danom postajao neraspoloženiji. Umoran, bezvoljan i prek…

Nalaz laboratorijskih testova je ukazao na enormnu hiperglikemiju! Koliko je vukao šećer, nije se moglo sa sigurnošću utvrditi, ali su promene u mikrocirkulaciji ukazivale na godine, a možda i celu deceniju!

Iako je insulinsku terapiju propisao i pratio jedan od vodećuh dijabetologa u zemlji, Joca je i dalje propadao.

Trećeg maja je primljen u specijalnu bolnicu.

Stameni ćelavi načelnik hirurgije, doktor Rifad Malivuk, radoznalošću malog deteta otkri Jocinu nogu i debelim maljavim prstima poče da opipava puls.

45

Coktao je i vrteo glavom. A onda je mrljavim rukopisom dopisao dva redka u istoriju bolesti, okrenuo se nadležnom internisti, pogledao ga preko naočara i naredio:

Spremite ga za operaciju!

Nakon tih reči, glomazni hirurg se teatralno okrete drugom pacijentu i sa njim, u veselom ćaskanju, započe neku trivijalnu temu…

Joca je bio šokiran:

Operacija?!…

To može značiti samo jedno- amputaciju!!

Anka nije podnosila bolnice. Najviše joj je smetala mešavina raznih mirisa: hrane, toaleta, antiseptika, znoja,  i ko zna čega još. Pa  sva ta lica u belom, deformisana zvaničnošću, samovažnošću i neljubaznošću.

Došlo je vreme za posete i sestra je otključala ulazna vrata hirurškog odelenja.  Nestrpljiva svetina nagrnu, boreći se da što pre dođe do svojih voljenih.

Ošamućena smradom i zaglušena stoglasim žagorom, Anka se sporo i nevoljno probijala između punih torbi, škripavih kolica, uplakane dece, užurbanih sestara i razgaćenih pacijenata načičkanih braunilama i kateterima.

Napokon je došla do sedmice…

Proteklo je više od pola časa, kako je zbunjena i poražena, sedela na ivici Jocinog kreveta i uz malo reči posmatrala bol i strah u njegovim mutnim očima. Slušajući ga, tražila je način da mu to nekako saopšti.

Na kraju posete ustade i drhtavim glasom reče:

Moram nešto da ti kažem… Paša je videla… Videla je kao nekog podbulog perjara koji ti preti prstom!

… Ona misli, da je to što te je snašlo, posledica nekakvog prokletstva…

Kao da ga je neko polio hladnom vodom, Joca iznenada huknu i lupi se hladnim dlanom po vlažnom čelu:

Pa da!!… Đura!! Đura!!!

Dugo je besneo! Jer nije moglo biti druge: u računovodstvu su zaturili Đurin račun! Odmah je telefonom naredio sekretarici da pronađu račun i istog časa, sa kamatom! isplate sve zaostale rate!! Do poslednje pare!! I da se to više ni-ka-da ne ponovi!!!

Ali ga je intrigiralo to, što se Đura proteklih godina njemu nije javljao?! Što ga je sam zaboravio i nije bilo toliko čudo. Jer sve te aktivnosti… Ali da se Đura njemu ne javi?… To nije mogao biti dobar znak!

I nije bio…

46

Đura je pretprošle godine, došavši s puta, još iz hodnika ugledao ženu u zagrljaju ljubavnika! I to nikog drugog, do onog unjkavog zelenaša- Pere Izelice!! NJega je odmah ustrelio sa četiri hica u grudi, a nju je tukao sve dok nije izgubila svest…

Nakon toga je poludeo.

Psihijatar nije bio voljan da dopusti posetu. Anki je preko telefona šturo rekao:

Njemu niko ne dolazi.

… A i šta bi videli? Voštanu lutku…

SANATORIJUM

Joca je još tokom iste večeri naredio da se izračuna i izdvoji novac svih neisplaćenih Đurinih rata i da se već sutradan, u dogovoru sa nadležnima, započne gradnja najsavremenijeg sanatorijuma.

I tada se desilo čudo! Još u toku iste noći došlo je do znatnog poboljšanja Jocinog stanja! Bol je postao podnošljiv, otoci su splasli, a modra boja potkolenica se povlačila. Čak se i rana na levoj peti zatvarala!

Anka je sledećeg jutra na lični zahtev potpisala otpusnu listu, a potom pomogla mužu da se obuče i izađe iz bolnice. Dok je vozila, uz muževljevu tihu prisutnost polako je smirivala prenapregnute živce. Oboje su ćutali. Ali ne zbog ljutnje, nedoumice, ili praznine, već da ne remete blaženstvo  naglo iskrsle nade. Nade, da će ta opaka bolest zauvek nestati…

Sanatorijum je sagrađen za samo četiri meseca! Stacionar je brojao preko stotinu kreveta, a lečenje je bilo plaćano deset godina unapred. Onoliko, koliko je preteklo od svote uplaćene za gradnju.

47

Đura je prvi prebačen. I iako je i dalje imao izgled voštane lutke, kad god bi mu

u posetu došao neko od Karelovih, u njegovoj namučenoj i zlim silama zarobljenoj duši, vaskrsavao je jedan novi, neuništivi izdanak. NJegove mutne zenice bi se tad nevidljivo pele put razmaknutih zavesa i u lepoti dalekih brda tražile davno izgubljenu slobodu. Slobodu Romsku, nedokučivu…

A Onda bi pozlaćena ruka sećanja, na širokom nebesnom platnu, samo za njega puštala najgledaniji film svih vremena, film o dva nerazdvojna druga…

EPILOG

Paša se u maju prošle godine udala za poznatog odbojkaškog reprezentativca i danas svo četvoro, uskoro petoro! žive u prelepoj Jocinoj vili.

A Joca se samo topi. Od kada je zbacio teret trke sa ovim svetom, načisto se preporodio! Podmladio i povratio nekadašnju snagu.

Od stravične bolesti ostala je samo otpusna lista.

Ljubav  je Jocu definitivno prosvetlila i izbacila u bezvremene sfere večne mladosti. Shvatio je da je celog žvota, kao omađijan, gazio tuđim putevima, besomučno na njima tražeći vidljivu paralelu onoga, čemu je dušom oduvek stremio. Paralelu sreći svih sreća! Sreći detinjstva! Svetu čistote, slobode i radosti.

Pa je shvatio i to, da se još davno pojavio Neko, ko je svojim životom trasirao taj Put.

Put ka Nebu!

Koje je, jasno je to poznao, naš jedini cilj!

Naša prava domovina!

Domovina dečjih duša!

A Zemlja?

… Pa, na Zemlji smo samo  gastarbajteri…

48

EPILOG DRUGI

Gledali smo odista veliku pozornicu.

Mnogo činova, mnogo scena, mnogo likova…

I kako se osećate sada, kada je zavesa spuštena i kada se pred vama klanjaju svi ti nenadmašni likovi: Joca Burek, baba Đuša, Đura, Anka, Paša, Lidija…

NJihov dubok naklon nakon predstave je naklon poštovanja prema vremenu koje ste im odvojili.

… A da li samo prema vremenu? Da nije više u pitanju jedan vid kreativnog uživljavanja? Uživljavanja, koje svakom konzumentu omogućava poistovećenje sa likovima. A sa poistovećenjem i saznavanje, uzrastanje i bogaćenje.

Razumevanje i saosećanje predstavljaju dug, koji mi kao posmatrači dajemo onima koji su nas svojom patnjom, pa makar i odglumljenom, na nju upozorili. A ako smo mudri i nje oslobodili.

Ko to ne razume, neka se potrudi da još jednom odgleda predstavu i zasluži naklon…

I još nešto!!

Mit o caru Midi

Antički car Mida je dodirom  ruke sve oko sebe  pretvarao u zlato. U vrednu, ali i bezživotnu materiju.

Dublje gledano, taj čin je usud svakog civilizacijskog dodira! Tačnije, svih indoktrinacija- svih pokušaja kalupljenja ljudske prirode!!

Čak i ako se radi o prividno dobroj nameri, navedeni dodir ne može ostati bez tragične posledice umrtvljavanja dodirnutog bića! Što je i samo po sebi razumljivo: jer kako neko, ko i sam nije realizovan ( jer da jeste, ne bi nikoga kalupio!), može da utiče na realizaciju druge osobe?

49

Realizovan čovek, odnosno čovek koji je ostvario potencijale svoje prave prirode, uvek je toliko osetljiv, strpljiv i taktičan, da nikoga ne želi i neće! na silu da prepravlja! On zna da svi mi neminovno  nosimo bolnu stigmu presije beskrajnih civilizacijskih klišea, čiji se okovi ni po koju cenu ne smeju, ni dotezati, ni raskidati!!

Pa gde je onda tajna uzrastanja?

Gde?

… Evo gde! Neko je nekad mudro rekao:

Da bi dobili sve, treba samo da odbacimo ono, što mislimo da imamo!

Dovoljno je proučiti Jocin život, pa  to i shvatiti…

k r a j

Autor. dr.Zoran  Stojanović

EVROPSKE ROMSKE NOVINE

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *