CRNI MIDA – ĐURA PERJAR

ĐURA PERJAR

Kroz duboke tragove Fapa, tokom noći očvrsle u crnom blatu širokog sokaka, polako se približavao stari, svetlo-plavi Opel Rekord. Kanapom  privezanim megafon na krovu, ljuljao se, kao da će svakog časa tresnuti o zemlju.

Joca mu je tračao u susret i mašući rukama vikao:

32

Stani Brate! Stani!…

Vozač zaustavi auto, spusti prašnjavo prozorsko staklo i promuklim glasom upita:

Šta s dereš?! …

Joca otvori vrata automobila, povuče vozača za rukav i viknu:

Gasi auto i aj kod mene! Jako je važno!! Jako!!!

Dugo su sedeli za stolom prekrivnim novinskom hartijom i pili brlju. Vikali su, mlatarali i poskakivali. Na kraju pade dogovor:

Joca: Znači, brat Đuro, razumeli smo se?!…

Đura: Ma kad kažem da važi, važi! Ja ću te i naučim i preporučim!! Jer baba Đuša zna šta govori! Tiii, ima s garanciju da budeš milioner!

… I odma da počnemo!! Nema niiiš da se čeka!!

I tako Joca posta perjar.

A i Đura, koji je bio težak astmatičar, jedva dočeka ortaka. Sve mu je prepustio, a sam je uzimao trećinu. Ali je rekao:

Ja sam s tebe bio fer. I ti da budeš s mene! Tu trećinu će daješ do god sam ja živ!

… I ne samo trećinu od perje, nego i od sveg što će ti ono donese!

… Jer ja znam, ti će budeš mnooogo bogat!!

… Ali ako starog Đuru zaboraviš, teeeško tebe!

KRALJ DEPONIJE

A onda je Joca na Cacinoj svadbi upoznao Mrlju, kralja deponije. Mrlja ga je grlio i tresući svoje zadriglo telo namirisano ružinim uljem, zveckao zlatnim lancima i govorio:

Sve mož da nestane, ali đubre, nikad!!

… I šta onda da radiš, kad sve nestane, a njega ima?…

Pa naravno, od njeg će praviš sve ostalo!

Tako je Joca započeo rad sa sekundarnim sirovinama.

Za nepunih mesec dana napravio je malo stovarište i uz njega peć za topljenje aluminijuma, presu za karton i plastiku, i ko zna šta još…

 

33

Pred firmom se uvek čekalo na istovar. Često i po nekoliko sati! A bilo je tu svakojakih prevoznih sredstava! Od ručnih kolica, preko bicikala sa prikolicom, zaprežnih kola i traktora, sve do pravih šlepera!

A kad bi pala kiša?!… Joooj! Počinjao bi pravi haos! Izvlačili su jedni druge iz blata, skupljali izvrnut otpad, psovali i govorili:

Aaaa, da ja još jednom ovde dođem?! Ovde?!! Nikad više! Nikad!…

Ali to je bilo tek onako, samo puste reči. Jer Joca je plaćao kešom i to uvek više no ostali! I što je najvažnije, nikada nikome nije ostao dužan!!

Pa zar da se onda neko na njega ozbiljno naljuti?

Jednog kišnog popodneva pred magacinom se zaglavio neki Panta iz Pazove. Turirao je motor do besvesti! Duže od sata! Točkovi su šlajfovali, gume se pušile, blato letelo na sve strane. A nigde nijednog teškog vozilo da ga pošlepa!…

SO

Kada zbog dima iz auspuha više nije mogao da diše, Panta besno iskoči iz kabine kamiona i uđe u Jocinu kancelariju! Bez kucanja!!

Joca ga je odmah pročitao i vešto pustio da se oladi. Da se najpre, kako to kod agresivaca obično biva, izviče, potom samohvalom istakne svoju važnost i na kraju, razoružan i razgolićen,  iskreno izjada!

Joca ga, doznavši da se bavi uvozom soli iz Rumunije, upita:

Pa, kako posao? Ide li?…

Panta jedva dočeka to pitanje i sa vidnim zadovoljstvom odgovori:

Ne pitaj! Samo na starom kartonu, koji uzgred dovezem, uzmem hiljadarku!

A za turu soli, ne bi verovao, padne i petak!!

Tu on malko zasta, a zatim, napravivši ljutitu grimasu, visoko podiže ruke i tresući ih, prosto zakuka:

… Jedino što… Što nemam ozbiljnog partnera!! Razumeš, ozbiljnog partnera!!!

I tako oni postaše ozbiljni  partneri.

34

CARSTVO

A nakon soli došla je i kafa, cigare, kladionice, moteli… A bilo je i lepih poslova sa naftom i…

I ostalim.

I tako je Joca, već sa trideset i pet godina, postao vrlo bogat čovek.

Njegova eksport-import firma Euroma, računajući brojne filijale, imala je 1995 godine preko hiljadu zaposlenih !

I uopšte, sve čega bi se Joca dohvatio, napredovalo je i cvetalo. Čak bi i propale firme, koje je bud-zašto kupovao, brzo oživljavale.

A kada je zemlja dvehiljadite ušla u tranziciju, Joca je nakupovao toliko preduzeća, da im više ni imena nije pamtio.

Sve ga je to izbacilo i u politiku. Osnovao je stranku i za kratko vreme postao jedan od najpopularnijih i najuticajnijih ljudi u zemlji.

NOSTALGIJA, ILI NEŠTO VIŠE?

Joci je ipak nešto nedostajalo. Stoga je povremeno zalazio u stari, nedirnuti bagrenjak, koji se nalazio nadomak male. Nedirnut, ne stoga što je seču branio zakon, već zbog nečeg sasvim drugog…

Grupa osnovaca je jednog maglovitog novembarskog jutra, nadomak ogolelog  bagrenjaka, kraj skršenog đerma, ugledala nepomično telo starog Haralampija. Videvši ga, deca su se razbežala vičući:

Ubiše deda Lampija! Ubiše deda Lampija!…

Kada su islednici stigli do đerma, naišli su na ukočeno, bezživotno Haralampijevo telo. Stari Rom je je okrvavljen, iscepan i sa korpom prosutih pečuraka kraj sebe, potrbuške ležao u sleđenom blatu.

35

Do podneva su milicajci rastezali metarske trake, razgledali otiske stopala, zavlačili se u bagrenjak, nešto zapisivali i tiho razgovarali. Na kraju su pozvali sanitetsko vozilo i otpremili unakaženo telo u bolničku mrtvačnicu.

Doktori su nakon obducije zaključili da je starac preminuo zbog serije uboda u predelu vrata, nanesenih nekim tankim i oštrim predmetom, najverovatnije šilom.

Međutim, kako je stari Haralampije bio baba Đušin dalji brat, ona  se za taj slučaj zainteresovala i još iste večeri pogledala u kuglu. I videla, ni manje ni više, no, Alilu!!

Alila je bila najlepša devojka velike čerge starog Bišađeja. Bišađejevi cigani, koji su se pre stotinak godina ulogorili kraj bagrenjaka, postali su začetnici današnje cigan- male. Bili su nadaleko čuveni po svojim magijskim veštinama, naročito po drugovanju sa nevidljivim noćnim bićima. Prelepa  Alila je u tome bila bez premca! Odlazila je u vilenjačke svetove, kad god bi to zaželela!

Te se u njih jednog dana i preselila…

Međutim i dalje je volela čergu i stoga se jednom godišnje u nju vraćala. Ali joj je za povratak bila neophodna energija, koju je mogla dobiti jedino iz ljudske krvi…

I tako je Alila postala vampiruša.

I zato tom bagrenjaku, u kome se pojavljivala, niko nije prilazio!

Joca je zatvorenih očiju ležao na mekoj toploj travi bagrenjaka i slušajući zujanje pčela i cvrkut ptica, oživljavao davnašnje slike detinjstva. Prisećao se kako je zorom, uz škripu naherenog kreveta i šuštanje stare slamarice, iskakao iz kreveta, oblačio baba Ružin kaput, tiho napuštao čađavu sobicu i bosonog po hladnoj rosi sakupljao pečurke, koje su provirivale iz trave, kao što ptići vire iz skrivenih gnezda.

Sećanja su ga vukla poput živog lastiša.  Da, imao je baš takav osećaj, kao da je nečim nevidljivim i lepljivim vezan za svet živih slika svog detinjstva! I tada je shvatio, da je upravo taj osećaj, potka i smisao celog njegovog života!!

Kada su toga dana, u starom bagrenjaku ispunjenom cvrkutom i šarenilom, pred Jocinim zatvorenim očima počela da naviru sećanja i nezadrživo se šire krvotocima njegove duše, kao da se do kraja razmakla prašnjava zavesa jedne davno napuštene pozornice.

… Opet je, sedeći na zemljanom podu, jednom rukom u naručju stiskao žutog mačka, a drugom gurao tuluzinu u ložište rasklimatanog smederevca, uglavljenog u obijeni ugao niske čađave kujnice. I posmatrao pogrbljenu baba Ružu, koja je načuljivši jedno uho u pravcu stenjanja šlogirane sestre Gordane, u okrnjenom plavom loncu drvenom varjačom neumorno mešala gustu, vrelu kulju. Udisao je

36

Udisao je sladunjavu kukuruznu paru i ispravljao uši na listovima stare sveske, u kojoj je  u polumraku oblačnog jesenjeg sutona, okraćalom olovkom i među jedva vidljivim linijama, sporo i nevešto ispisivao redove raskrečenog slova M.

Pa je onda iznova trčkarao uz starog Labuda i vikao: Krpimo lonce, popravljamo kišobrane!

… Pa se kupao u mutnim toplim barama, lovio maniće, žabe i pijavice, pravio krpenjače, praćke i pucaljke od zove…

Čak su i dani provedeni u domu, dodavali po koji cvetak tom čarobnom buketu detinjstva…

… To onda znači da je bogatstvo koje ja  danas imam, samo iluzija?

… A u stvari… U stvari, ja živim samo zato što me još uvek ispunjava sreća detinjstva! Sreća, koja u sivilu svakodnevnog sveta nestaje poput senke na podnevnom suncu!

… I sigurno bih bio mnogo srećniji, da sam ostao samo skromni varoški staklorezac!

Autor dr.Zoran Stojanović

nastaviće se …

EVROPSKE ROMSKE NOVINE

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *