CRNI  MIDA

UVOD

Narod veli: rodi me majko pod sretnom zvezdom, pa me u trnje baci!

A možeš se roditi i u najbogatijoj kući, pa ništa! Samo muka i bol! Novca ima, ali baš kao da je proklet! Šta god da donese, samo još veći teret duši stvara…

JOCA BUREK

Današnje ciganske male pretstavljaju evolutivnu sliku svih dosadašnjih ljudskih civilizacija: od prvobitne zajednice, do savremene tehnološke ere. Sakupljači žive u blatarama i barakama okruženi smećem, a bosovi u sofisticiranim dvorcima okićenim alarmima i satelitskim antenama. Sredinom prošlog veka nije bilo tako. Čukur-male su bile getoi uniformne bede. Živelo se u straćarama, uglavnom od starih zanata, a pre svega od popravanja kišobrana i krpljenja lonaca. Pa ipak je ta sredina imala svoj moralni kodeks. Na primer, koliko god da su se njeni stanovnici međusobno svađali, ako bi ih neko  sa strane ugrozio, postajali bi složni, kao jedan! Zatim, voleli su decu. Svi su bili siromašni, ali bi se za najmlađe uvek našao po koji poklončić. Makar i neka polovna, i žvakana žvaka…

Hladne kišovite jeseni 1961 godine u malu su se doselili baba Ruža i njen trogodišnji unuk  Joca. Došli su iz obližnjeg sela da služe babinu sestru Gordanu, koja se iznenada šlogirala, a u varoši nije imala bliže rodbine.

28

Tih godina se baba po ceo dan vrtela oko sestre, a mali Joca je zarađivao. Pomagao je majstor Labudu, starom nagluvom kišobrandžiji. NJih dvojica su bili pravi mali cirkus! Labud je preko modre nosine imao naočare na kanap, u nagluvim ušima prljavu vatu, a na čvornovatim prstima ulubljeno prstenje načinjeno od aluminijumske lajsne. I naravno, u krezubim ustima- srebrn zub! Što se odeće tiče, nosio je raščinjenu i prepravljenu uniformu, dobijenu umesto plate od gospođeCvete, iskopnele hrome udovice pokojnog gosn Šace, bivšeg financa   prve Jugoslavije.

A tek Joca? Ko god ga je video, morao je da se nasmeje! Klempave uši, oči velike kao u ždrebeta,  krezavi zubi, slinav nos, drljavo izgrebano lice. I uvek promukao! I to, što od nazeba, što od duvana. Da, da, od duvana! Jer Romi deci pušenje nisu branili! Neki još ne bi ni dobro progovorili, a već bi dimili. Pa je dimio i mali Joca.

A šta je imao od odela? Stari, moljcima izjeden baba Ružin pepito kaput, zavrnutih rukava i obučen preko iskrpljene prugaste pidžame. Na nogama: tri broja veće pendžetirane gojzerice,  koje  su odzvanjale kaldrmisanim ulicama i najavljivale dolazak majstor Labudove svite.

Da! U tu svitu je ubrajano i morsko prase Đani.

Đani je većinu vremena mirno provodio u velikom toplom  džepu Jocinog pobuđalog kaputa i samo bi povremeno, zaslugom starih skrušenih dama, ili pak radoznale i naivne dece, pomalo i radio. Joca bi ga tada, za koliko daš, premeštao u drugi džep napunjen ceduljicama proročkog sadržaja, koje je Đani zubićima hitro izvlačio. Te ceduljice je ispisivala baba Ruža, mudra i dobrodušna, svim mukama ovog sveta kaljena grešnica, koja je dobro znala šta znači kap sreće, pa makar i kap nade, u nepreglednom uzburkanom moru ljudske patnje. I zato su sva njena proroštva bila optimistička!

Iako je Joca nosio prezime Karelo, svi su ga zvali Burek. Zašto Burek?

Zato što je jednom u gradskoj pekari ukrao tepsiju s burekom! Učinio je to vrlo vešto, u vreme kad  je trgovkinja otišla da donese novu turu peciva i dok su se u radnji nalazile  samo dve kratkovide bakice.

Međutim, Joci se ta krađa osladila! Ne samo zbog ukusnog bureka, već i zbog poznaje da se željene stvari mogu steći na lak način. I zato se dohvatio lošeg društva.

A krali su sve, od rotkvica i klikera do satova i bicikala!

I išlo im je dobro. Sem što su ih ponekad vlasnici hvatali i mučki prebijali…

Sa jedanaeset godina Joca je zaglavio u popravnom domu. Ali tamo je, što je vrlo interesantno, duševno sazreo u jednom sasvim drugom, neočekivanom pravcu! Nikako u pravcu lopova! Kratko rečeno: uvideo je razliku između svog trenutnog stanja i svega onog što je svet mogao da mu ponudi! Bio je bistar i često se pitao: Zašto da od toliko puteva idem onim najtežim i najprljavijim?…

Ne! Joca nije bio rođen da postane lopov!

29

U domu je izučio staklorezački zanat i na maloj verandi svoje udžerice napravio skromnu radionicu.

Ali posla je bilo veoma malo…

BABA ĐUŠA

Na kraju male, uz ivicu bagrenjaka, ugnezdila se mala, iskošena, upadljivo žuta kućica. Dom i ordinacija stare vračare, baba Đuše.

Joca se umio, začešljao, zapalio Dravu, nogom gurnuo otškrinuta vrata i izašao na blatnjava ulicu.

Nakon kišne noći, pospano nedeljno jutro delovalo je tiho i umirujuće. Čulo se samo kukurikanje kočopernih petlića i pokoji promukli lavež mršavih pasa.

Iako je pažljivo nabadao po razbacanim ciglama, Joca se do ordinacije ipak tri puta okliznuo i uz psovku izvlačio bosu nogu iz lepljive kaljuge. Treći put je besno šutnuo kuče koje ga je u stopu pratilo. Ono ga najpre pogleda, pa tek onda glasno zacvile i otrča u suprotnom pravcu.

I dok je tako, ponižen i razočaran gacao i naglas proklinjao sudbinu, Joca na nebu ugleda predznak velike promene: isceđeni modri oblaci se razmakoše i na vedrom istoku se pojavi duga! Izjutra, kad joj vreme nije! A bila je šarena i oku slatka, poput najlepšeg liciderskog srca. Skoro kao ona trospratna Đurđevdanska torta, koju je prošle godine u Pešti naručio i sa svima u mali podelio, krivonosi gastarbajter Zeka Popić.

Mada je prošlo tek osam časova, pred žutom kućicom je već bilo parkirano nekoliko vozila. Joca obrisa noge o travu, stupi u zagušljivu čekaonicu i ne gledajući prisutne priđe velikim, sveže ofarbanim belim vratima.

Zapahnut mirisom razređivača, a možda još više i nekim nevidljivim strujnim udarom nadolazeće sudbine, on na trenutak zasta… No, baš u tom času, mlada baba Đušina asistentkinja Zlata, naglo otvori vrata i njima snažno gurnu vidno otsutnog mladića! Na sreću, njih dvoje se uz razrogačene oči prisutnih prepoznaše, izmeniše par reči na romskom i zajedno uđoše u ordinaciju.

30

Baba Đuša je bila crna i smežurana poput suve šljive. Ali iako je bila na pragu osamdesete, kosa joj je još uvek bila bez ijedne sede. Crna, kao gar! S vrata je ugledala Jocu i gorućim okom, na njegovo veliko iznenađenje, oštro rekla:

Ooo, napokon si došao…

Potom se nezainteresovano okrenula klijentu, koji je sedeo na zelenoj hoklici, nervozno se vrpoljeći. Gledala ga je majčinski zabrinuto, ali i uz malu, jedva  primetnu dozu prezira, a možda i gađenja. A onda mu, samouverenim tonom kazala:

… Vi gastarbajteri mislite da se novcem sve može. Ništa se novcem ne može! NJime samo hraniš stoglavu aždaju, kojoj, nikad, nikad dosta!

Nakon tih reči baba Đuša se okrete Joci, prodorno ga pogleda i nastavi:

Dobro zapamti što ću ti sada reći!

Novac ništa dobro ne donosi!! I ako se izuzme onoliko, koliko ti je potrebno da se prehraniš i da ti ne bude hladno, sve drugo, dobro to upamti, sve drugo što novac donese, đavo preuzima!!!

Gastarbajter, vidno zadubljen u svoje probleme i ne ču te važne reči krvavim milenijumima kovane na muci bezbrojnih generacija, već nakon što vračara ućuta, začuđujuće energično povuče rajsfešlus crne torbice okačene o ručnom zglobu, izvadi stotku, i značajno, kao da dodeljuje olimpijsku nagradu, stavi novčanicu na sto! Potom usta, zahvali se i pođe. Kod vrata ipak zastade, okrete se i tankim stidljivim glasom upita:

… A koje boje treba da bude onaj zec?

Baba i ne pogledavši ga, nemarno odvrati:

Bilo koje…

Onda je dugo prevrtala po stolu i nešto tražila…

Napokon je pronašla presavijen, izgužvan papirić, ispravila ga, pogledala i važno pružila Joci:

Na! Pre spavanja, uz sveću, sedam puta u dahu pročitaj ovu bajalicu i naći ćeš rešenje…

Joca htede nešto da kaže, ali ga baba prekide:

Sve znam! Sve! Zaljubljen nisi, jer da jesi i vrabac bi to opazio! Znači, želiš da se obogatiš. I ne vadi novac! Doći će vreme i za to…

Baba Đuša ga pogleda tako znalački, da Joca zaboravi na sve sumnje i dvoumljenja. Bez reči usta i ode…

31

SAN ZLATNIH PLANINA

Joca leže i uz plamen sveće, u jednom dahu, sedam puta pročita sledeću bajalicu:

Daj mi vetre, da od ovog leta

i ja imam sva bogatstva sveta…

Dugo je padao, dok kroz talasavo plavetnilo nije ugledao malu svetlucavu planetu…

I kao da je imao padobran, Joca se  meko prizemi i nejasno priseti, da mora nešto da nađe…

Odmah ga je privukao blještavi sjaj obližnjih obronaka, nepreglednih zlatnih planina. Došao je do prve stene, seo na nju i zagledao se u nebo…

Pero se presijavala i padalo sporo i lelujavo, kao da nikad neće dodirnuti tlo…

Pa ipak je palo!

I to, pravo njemu pred noge!

On se saže, uze zlatno perce i zaroni put jave…

Želeći da otkrije tajnu svog sna, Joca se satima prevrtao na staroj neudobnoj slamarici. A nije hteo da ustane, pa ni da otvori oči, da ne bi slučajno odagnao viziju! Viziju, koja mu je na još uvek nedokučiv način, nudila rešenje za oduvek i svud traženu sreću!

Sunce se već bližilo zenitu, kad se iznenada, iz daljine, začu prigušen glas:

Kupujem perje, staro i novo… Kupujem perje…

autor dr.Zorana Stojanovića

EVROPSKE ROMSKE NOVINE

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *