Još uvek smo nespremni za inkluzivno obrazovanje (video)

Autor: E.Mladenović, M. Ivanović 

Objavljeno: 17.11.2019.  u 8:33

Iako se zakonske osnove o inkluziji primenjuju već 10 godina u srpskom obrazovanom sistemu, ona još uvek ne daje očekivane rezultate, šta više, puna je nedostataka jer nastavni kadar u redovnim školama nije dovoljno obučen za rad sa decom sa posebnim potrebama, nedostaju stručnjaci poput logopeda i defektologa, nema didaktičkih sredstava, a nemoguć je i individualni rad s decom sa višestrukim smetanjama, pa je zaključak da su specijalizovane škole jedina oaza gde ona mogu da steknu bolje obrazovanje i osposobe se za samostalni život i rad.

Ovo je u suštini zaključak dve psihološkinje – Suzane Stanković Ilić iz OŠ “Vase Pelagić” i Vesne Karanfilović iz Škole za osnovno i srednje obrazovanje Leskovac.

Stankovićeva kaže da godinama prosvetni radnici mole, reaguju ali da ih niko ne čuje.

“Kritikuju kada je inkluzija u pitanju ali niko do sada nije reagovao”, kaže Stanković Ilić.

Prema njenom mišljenju, školama su potrebni pedagoški asistenti u organizaciji nastavnih sadržaja i aktivnosti kod dece koja imaju potrebe za individualnim nastavnim planom, a uloga defektologa, napominje, bila bi jako velika.

Pomoć i saradnja roditelja je takođe bitna, naročito kaže Ilić, u onom domenu dešifrovanja signala koji dolaze kod deteta jer oni najbolje znaju kakve signale dete šalje kada je uznemireno, besno ili  ljuto.

Međutim, često se dešava da roditelji pružaju otpor, jer imaju problem da priznaju da njihovo dete ima neku razvojnu smetnju, pa u takvim  situacijama, objašnjava nam Suzana, ukoliko nismo u stanju da sami reše problem, uključuju i druge institucije u gradu koje mogu da nam pomognu i koje su im pokazale do sada da su dobri partneri u toj saradnji, poput Centra za socijalni rad, Dečijeg dispanzera, Školske uprave i Specijalne škole za osnovno i srednje obrazovanje.

“Podrška koju nam ova škola pruža je jako dragocena. Navešću primer jednog učenika koji je završio kod nas, koji je krenuo da se obrazuje po IOP 2, a kasnije je uz adekvatnu medikametoznu terapiju i dodatnu obrazovnu podršku Specijalne škole uspeo da napreduje  i od 5 razreda se školovao po redovnom programu koji prate i ostali učenici, završio osnovnu školu, položio završni ispit i upisao srednju školu”, priseća se Suzana.

Navodi da se u nekim zemljama primenjuje model da se deca obrazuju u specijalizovanim ustanovama, odnosno u ustanovama za obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju a jedan ili dva dana zbog socijalizacije dolaze u redovne škole.

“Ono što bi kod nas moglo da bude jako delotvorno je uvođenje pedagoških asistenata iz oblasti defektološke struke koji bi bili podrška učiteljima i nastavnicima u realizaciji nastavnog plana i aktivnosti kod dece kod kojih je identifikovana potreba za IOP”, smatra psiholog Stanković Ilić.

Da bi inkulzivno obrazovanje postiglo svoju svrhu, Ilićeva smatra da mora da ispuni neke osnovne kriterujume, pre svega da oni koji rade sa takvom decom budu edukovani za rad sa njima.

“Svi mi smo ovde prolazili razne seminare vezane za inkuzivno obrazovanje ali to ponekad nije dovoljno, prosto ljudi defektološke struke kojima je to opredeljenje životno, za to su se školovali i to im je profesija, su potrebni”, kaže Ilić.

Kada je obrazovanje takve dece u pitanju, naglasak stavlja na funkcionalnim znanjima, jer misli da je mnogo važnije da tu decu osposobe za samostalni život, da znaju da pređu ulicu sama a da ne nastradaju da znaju da se obuku, da jedu sami da se socijalizuju, a ne da uče o kovaletnim vezama ili o tome zašto je palo Rimsko carstvo.

“Takođe je potrebno stvoriti uslove za praktično uvežbavanje tih stečenih znanja i veština za svakodnevni život. Opet kažem, saradnja sa roditeljima je jako bitna i ne samo saradnja sa roditeljima dece, nego i sa roditeljima druge dece, jer je potrebno razvijanje tolerancije na različitost kod ostale dece koja su često zbunjena različitim scenama koje doživljavaju u odeljenju zbog ponašanja deteta sa smetnjama u razvoju”, objašnjava Suzana.

Pored svega navedenog, Suzana dodaje da potrebno i mnogo ljubavi i strpljenja, jer bez toga sve ovo nema smisla, a naročito strpljenja, zato što se rezultati ne mogu očekivati preko noći.

“Država mora da više ulaže u kadrovske i materijalne resurse, dakle u uvođenje pedagoških asistenata u opremanje adekvatnim nastavnim sredstvima za rad sa ovom decom”, zaključuje Suzana Stanković Ilić.

Ono što je u “Vasi Pelagić” uradila pishološko-pedagoška služba ove godine, to das u pripremili priručnik za učitelje i razredne starešine sa 16 radionica koje se bavi različitim temama gde je akcenat upravo na ovim temama koje se tiču razvijanja tolerancije na različitost, drugarstva, solidarnosti, humanosti koje se bave prevencijom nasilja, aktivnostima vezanim za adektvatno reagovanje na nasilje i sve razredne starešine i učitelji dobili su te priručnike.

“Te teme su jako bitne za integraciju ove dece, njihovu socijalizaciju bolje prihvatanje u odeljenje. Krenuli smo od septembra, pa ćemo videti rezultate”, kaže nam psiholog ove škole.

VESNA KARNFILOVIĆ

“Često se priča da su deca diskriminisana u našoj školi, a ja se zapravo pitam šta je tu diskrminacija? Da li je tu diskriminacija kada dete pohađa redovnu školu i onda ga vršnjaci neprihvate? U vrtiću sede u posebnom uglu, to čujemo od roditelja koji posle izvesnog vremena dođu kod nas, roditelji koji nisu dobro prihvaćeni od drugih roditelja. S druge strane, ovde se osećaju svoj na svome, manja su odeljenja, nastavnici imaju vremena da im se posvete, roditelji koji dolaze ovde su na početku zbunjeni, ali se vrlo brzo osećaju dobro jer se međusodno druže i razmenjuju iskustva. Zato pitam šta je diskriminacija, kada se dete upiše u redovnu školu ili kada upiše našu školu?”, pita se Karanfilovićeva.

Po njenom mišljenju, samo deca sa lakšim smetnjama u razvoju mogu na neki način da se uklope u redovne škole.

“Uz uslov da učitelji i nastavnici budu zaista edukovani i da imaju pomoć stručnih lica – logopeda, defektologa i pedagoških asisitenata. Međutim, veoma je teško raditi u tipičnim školama sa decom sa višestrukim smetnjama. I nije samo pitanje da li su učitelji dobro edukovani, nego  zbog toga što ta deca traže jako puno pažnje i jako puno individualnog rada”, konstatuje psiholog SOŠP “11 oktobar”.

U nastavku poslušajte šta je još ispričala Karanfilovićeva na temu inkluzije i obrazovanja u SOŠO Leskovac, psihološkinja sa višedecenijskim radom sa decom sa višestrukim potrebama.

VIDEO

EVROPSKE ROMSKE NOVINE

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *