Autor: Milica Ivanović Objavljeno: 21.10.2019. u 15:14
Aleksandar Berdić je jedan od onih Leskovčana koji je po odlasku Turaka iz Leskovca počeo da se bavi trgovinom, koristeći vekovna iskustva osvajača, ali se nije obogatio preko noći, nego je put od sitnog trgovca do jednog od najvećih, pa kasnije do suvlasnika fabrike, vlasnika prvog bioskopa, dve vile i ogromnog imanja trajao od 1880. do 1944. godine, kroz dve generacije, oca i sina, čiji je životni put ovog drugog dostajan romana i filmskog platna.
Aleksandar Berdić
Ovo je samo jedna od stotinu priča o Leskovčanima, onima koji skoro da nisu znali ni da čitaju, ali su udarili temelje kasnijem „srpskom Mančesteru“, ovo je priča o njihovim sinovima solunskim ratnicima koji su se školovali u inostranstvu, vraćali u Leskovac i od kasabe pravili grad. Ovo je priča o Berdinima kojih više nema u Leskovcu, a na čije bogatstvo i uticaj još podseća raskošna kuća u Nušićevoj ulici, kod vojne ambulante i ruine tekstilne fabrike „Resort“.
Deda Aleksandar i baba Aleksandra s malim Aleksandrom i njegovom majkom ispred kuće u Nušićevoj
U udobnom stanu Aleksandra Petrovića Berdića (86), koji nosi i ime i prezime svog dede, rodonačelnika, razgovaramo u Vrnjačkoj Banji. Ovaj diplomirani stomatolog u penziji, koji svoje godine odlično nosi, živa je enciklopedija svoje porodice, ali i industrijskog Leskovca. Rastao je u izobilju, seća se toplog doma i društva njegovog oca i majke, ali i potonjeg teškog života. Insistira da krenemo od početka priče, od dede Aleksandra i babe Aleksandre – Sande.
„Lepa su imena imali“, komentariše s osmehom u startu čovek gospodskog držanja dok polako otvara požuteli porodični album.
Kuća u Nušićevoj danas
Njegov deda Aleksandar prezivao se Dimitrijević i poreklom je iz nekog sela iz okoline Leskovca. Baba Aleksandra, stara Leskovčanka, prezivala se Berdić, pa je porodica koristila i jedno i drugo prezime. Deda se, praktično, prizetio i prihvatio nadimak tazbine – Berdini. Imali su tri ćerke – Julijana Jula, Ljuba i Verica i najmlađeg Jovana, Aleksandrovog oca.
Očeva fotografija kao amajlija
„Deda je 1880. godine krenuo s biznisom, odnosno, sa sitnom trgovinom životnih namirnica, koje je kupovao na veliko u okolnim gradovima a prodavao u Leskovcu na malo. Istovremeno je kupovao njive i vinograd u okolini Leskovca i sagradio veliku kuću u Nušićevoj ulici koja tu i danas stoji. U toj kući se 1890. godine rodio moj otac Jova. Prostrana kuća, sa magazama pogodnim za skladištenje povrća. Kasnije je deda sagradio i vilu u današnjoj Norvežanskoj ulici, gde su se bogatiji ljudi selili podno Hisara“, priča Aleksandrov potomak i imenjak.
No, dolaze Balkanski ratovi i sin Jova je mobilisan. Usledio je Prvi svetski rat, golgota preko Albanije i mladić završava na Krfu. Kao i mnogi mladi i izgladneli kosturi i on biva sa Krfa brodom prebačen na oporovak i školovanje u Francuskoj, a iz Francuske 1920. odlazi preko okeana u Ameriku.
U Leskovac se vratio 1931.godine, otvorio prvi pravi bioskop „Tonkino korzo“, tamo gde je nekada, kako tvrdi naš sagovornik, bio bioskop „11.oktobar“, i deo zarađenog novca uložio u tekstilnu „Kucinu fabriku“, koja je će kasnije dobiti ime „Resort“, i tako postao treći partner.„Tu fabriku su od oca Dragutina Stankovića Kuce nasledili 
njegovi sinovi. Moj otac Jova družio se više sa starijom
Blaškom. Kada je otac postao treći partner, fabrika je bila u
velikim dugovima, a proizvodnja smanjena. Preuzeo je na sebe
, praktično, predstavljao fabriku pred poslovnim partnerima
i bankama. Za kratko vreme preduzeće je ojačalo
i postalo jedno od najjačih među tekstilnim gigatima
tog vremena. Međutim, kada su 1941. došli okupatori,
Blaško raskida partnerstvo s mojim ocem,
opet zbog smanjenog obima posla. No, otac nije ostao
besposlen s obzirom da je njegov bioskop sve vreme
radio. Pre njegovog bioskopa postojao je Slavujev bioskop,
ali je on radio u sklopu kafane. Očev bioskop bio je
prvi pravi bioskop u Leskovcu sa najmodernijom
Simensovom aparaturom i sa 400 sedišta u ogromnoj sali“.
U tom bioskopu su se prikazivali najmoderniji filmovi i oni iz nemog i zvučnog perioda. Uživalo se u glumi Rudolfa Valentina i Grete Garbo, ali su prikazivani i nemački, francuski, ruski i engleski filmovi.
„Otac je veoma voleo filmove i filmsku industriju, verovatno je ta ljubav rođena u Americi. Pričao mi je da je bio u istoj njujorškoj bolnici kada je Valentino umro 1926.godine. Sećao se histerije koja je vladala, cveća koje je stizalo. Pričao je često o tome“, priseća se Jovin sin.
Berdići nisu, na sreću, doživeli tu sudbinu, ali i njihov život se 
menja iz korena, tim pre što je Jova umro 1945.godine.
Njemu je bilo 54, a Aleksandru 11 godina, dok je njegova
sestra imala dve godine manje. O njima se brinula majka,
udovica nedovoljno upućena u poslove svog supruga.
„U našu kuću useljavaju se neki ljudi. Smešten je, zapravo, Glavni štab i porodica komandanta tog štaba Radisava Arizinavića, poručnika. Tu je živeo do 1948.godine, a posle njega stalno su se useljavali neki drugi ljudi. Majka, sestra i ja živeli smo u jednoj sobi s kuhinjom. Bila su to vema teška vremena. Da bi nas iškolovala i da bi sestru udomila, majka je prodala vilu pod Hisarom, imanje od dva hektara, vinograd, i još mnogo toga“, priča Aleksandar Berdić.
On i sestra završili su gimnaziju. Sestra se udala u Lebane, a on je nastavio studije stomatologije u Beogradu i diplomirao 1961. godine. Posle studija je nekoliko godina radio u Sloveniji, a potom otišao u Švajcarsku gde je radeći kao stomatolog stekao penziju.
„Kada sam se vratio izabrao sam da živim u Vrnjačkoj Banji, tamo gde su moji baba i deda s ocem dolazili na letovanje“, priča Aleksandar u svom stanu nove zgrade kraj Doma zdravlja.
Ovako danas izgleda „Kucina fabrika“, potonji „Resort“
U Leskovcu nema više Berdića. Aleksandar ima sina koji živi u Sloveniji, a njegova sestra ima naslednike u Lebanu. Aleksandar se ne seća tačno vile na Hisaru, zaboravio je i vinograd i veliko imanje, a fabrika „Resort“, odnosno, „Kucina fabrika“, davno je urasla u korov.
