Usnija Redžepov

Usnija Redžepova (Уснија Реџепова) je jugoslovenska i makedonsko-srpska folk pevačica romskog i turskog porekla. Rođena je 4. februara 1946. godine u Skoplju, a preminula 1. oktobra 2015. godine u Beogradu. Od 1964. godine je živela i radila u Beogradu.

Bila je u braku sa Slavoljubom Šešićem Šešijem, aranžerom i muzičkim urednikom na Radiju Beograd. Na samom početku karijere predstavljala se kao Usnija Jašarova, kako je ne bi zamenili sa veoma popularnom pevačicom Esmom Redžepovom (Есма Реџепова) koja je takođe poreklom iz Makedonije.

Uprkos brojnim medijskim nagađanjima, njih dve nisu bile u krvnom srodstvu. Pevačku karijeru je započela polovinom šezdesetih godina dvadesetog veka. Od tada je objavila devet albuma i 15 singlova i EP-ova. Na njenom repertoaru uglavnom su se nalazile makedonske narodne pesme, te numere sa juga Srbije. Osim toga, pevala je na romskom i turskom jeziku.

Popularnost joj je donela uloga Koštane u istoimenoj predstavi Raše Plaovića koja je nastala po delu Borislava Stankovića. Predstava je na repertoaru Narodnog pozorišta u Beogradu bila punih 25 godina, a Usnija je Koštanu odigrala više od 150 puta. Detinjstvo, obrazovanje i muzički počeci Usnija Redžepova je rođena 1946. godine u Skoplju, današnjem glavnom gradu Makedonije.

Njen otac se zvao Jašar i bio je romskog porekla, dok je majka Sabrina bila poreklom iz Turske. Pre nego što je oženio Sabrinu Jašar je bio u braku sa ženom sa kojom nije imao decu. Zato je oženio Sabrinu koja je sa pokojnim mužem imala dvoje dece.

Kasnije su dobili Usniju i još troje zajedničke dece. Majka je bila domaćica, a otac je radio kao vodoinstalater.

Od vojske su dobili stan u centru Skoplja, te, kako je pevačica jednom ispričala, živeli su skromno, ali im nikada ništa nije nedostajalo. Usnija je bila veoma stidljiva, pa za razliku od braće i sestara nije pevala s ocem na slavljima i porodičnim okupljanima. Ipak, nešto kasnije otkriven je njen veliki talenat za muziku. Godine 1963. pevala je na karaoke takmičenju koje je organizovalo Radio Skoplje. Njena interpretacija numere „Ajde da igramo tvist“ koju u originalu izvodi Radmila Karaklajić oduševila je, ne samo slušaoce, nego i muzičke urednike.

Zato su pokušali da ubede njenog oca da joj dozvoli da se bavi pevanjem. On je uporno odbijao sve ponude, jer je u to vreme baviti se tim poslom, za ženu bilo sramotno. Želeo je da završi gimnaziju, te postane vredna i dobra žena. Čak i kada je Usnija postala uspešna i popularna, često ju je kritikovao zbog stila oblačenja na sceni.

Po završetku srednje škole preselila se u Beograd i upisala Arabistiku na Filološkom fakultetu. Živela je kod poznanika u naselju Krnjača, a kako bi zaradila novac za studentski život pevala je u kafanama i restoranima. Upravo na jednom od tih mesta je upoznala Naska Džorleva (Наско Џорлев), makedonskog muzičara koji je imao svoj ansambl. Pozvao ju je da bude glavni ženski vokal, pa su narednih pet godina nastupali u mnogim gradovima širom Jugoslavije.

Karijera Usnijinu prvu ploču je 1966. godine objavila Diskografska kuća „Jugoton“ iz Zagreba. S obzirom da je Esma Redžepova, takođe makedonska pevačica romskog porekla, tada već bila velika zvezda, Usniju nisu potpisali pravim prezimenom, nego je na ploči pisalo Usnija Jašarova (prezime izvedeno od imena oca).

Na prvoj singlici bile su pesme „Džulo, džulo“, „Me suneste Aljan (U snu je došao)“, „Uštili čaj rano sabajle (Poranila djevojka) i „Ačiljum Čorori („Ostala sam siroče“). Prva numera postala je veliki hit u celoj Jugoslaviji. Iste godine je „Jugoton“ objavio EP-u sa četiri pesme – „Mi se sobrale, mi se nabrale“, „Kaži mi libe cvetanke“, „Dojdi, dojdi, maloj mome“ i „Sram mi e majko“, a pored Usnije, pevala je i njena kolegica Jovanka Ivanovska. Pratio ih je Ansambl Naska Džorleva.

Neke od njenih pesama našle su se i na ploči „Songs Of A Macedonian Gypsy“ koja je svetlost dana ugledala 1968. godine. Pored Usnije, romske pesme je pevala Esma Redžepova, Slavica Pavlović i Jovanka Ivanovska (Јованка Ивановска), a sve uz pratnju Ansambla Naska Džorleva. Usledio je EP pod naslovom „Ciganske Pjesme Pjeva Usnija“ na kome su se našle numere „Mo anav i Usnija (Ime Mi Je Usnija)“, „Irveta čaj (Djevojka Irveta)“, „Selime ternie (Mlada Selime)“, „Celo rat me pirava (Svu noć ja lutam)“.

Sledeće godine je sa Vaskom Ilievom (Васка Илиева) i Anđelkom Govedanović održala turneju za jugoslovensku dijasporu u Australiji. Po povratku u Jugoslaviju nastupila je na Festivalu na Ilidži sa pesmom „Teškoto“, te pevala na jednoj proslavi Jugoslovenske narodne armije. S Ansamblom Budimira Jovovića je 1971. godine snimila singlicu sa pesmama „Ne pitaj za moje ime“ i „Prolazi sreća“. Sledeće godine je na Ilidži otpevala numeru „Da ima ljubov, da ima sreka“, te snimila istoimenu ploču, na čijoj je B strani bila pesma „Teškoto“.

Ipak, prelomni trenutak u njenoj karijeri desio se 1973. godine. Naime, Raša Plaović je tražio glavnu glumicu za njegovu pozorišnu adaptaciju drame „Koštana“ koju je napisao Borislav Stanković. Skoro godinu dana pokušali su da stupe u kontakt s Usnijom, sve dok poznati pevač Muharem Serbezovski (Мухарем Сербезовски) nije uspeo da pronađe njene roditelje i dogovori sastanak. Iako se plašila kako će česte probe u pozorištu uticati na fakultetske obaveze, mlada pevačica je prihvatila ponudu Narodnog pozorišta u Beogradu, te postala Koštana, ne sluteći da će se ova predstava igrati narednih 26 godina.

Premijera predstave je bila 1973. godine, a mnogi novinari su Usnijinu izvedbu okarakterisali kao „euforičnu“. Iako je morala da napusti studije, dobila je priliku da poseti mnoge arapske zemlje, poput Sudana, gde je pevala za jugoslovenske radnike. Jedan od njenih obožavalaca bio je i jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito. Usnija ga je upoznala kada je pozvana da zabavlja lovce na njegovom imanju u Karađorđevu.

Posle nastupa joj je prišao Titov ađutant i rekao joj da predsednik želi da je upozna. Pored njega, oduševila je i meksičkog ambasadora koji joj je rekao da bi želeo da ima neku njenu ploču. Izazvala je smeh u sali izjavivši da će mu poslati svoj album ako joj ambasador da svoju adresu. Diskografska kuća PGP RTB je 1974. godine objavila njenu ploču sa pesmama „Hej, Cigani“, „Ti budi moj“ i „Celu noć šetam“.

S Ansamblom Božidara Miloševića je sledeće godine snimila numere „Šta je život kad ljubavi nema“ i „Te zasakav momče“ koje su napisali, komponovali i aranžirali Dobrivoje Ivanković, Georgi Dimčevski (Георги Димчевски), Branimir Đokić i Svetomir Šešić. Usledila je singlica sa pesmama „Što me ostavi“ i „Ljubav je jedini lek“, te ploča sa numerama „Ne gledaj me“ i „Niška Banja“ koje je otpevala sa Festivalskim orkestrom Radio Televizije Beograd i Ansamblom Svetomira Šešića.

Iste godine u Jugoslaviju je stigao Fidel Kastro (Fidel Alejandro Castro Ruz), kubanski predsednik, a Usnija je dobila tu čast da zabavlja goste na večeri koju je za tu priliku Tito pripremio na Brionima. Te večeri će se sećati po tome što joj je predsednik, dok je pevala, uporno pokazivao da priđe njihovom stolu, ali joj dužina kabla od mikrofona to nije dozvoljavala. Zato je on uzeo svoju stolicu i doneo je pred Usniju, to su učinili i ostali gosti, a Kastro joj je tražio da otpeva pesmu „Ide Tito preko Romanije“.

U novembru 1976. godine snimila je singlicu sa pesmama „Kavusan Sevgililer“, „Gelj, gelj (Dođi, dođi)“ i „Čoček“. Prvi tiraž rasprodat je u rekordnom roku, PGP morao da štampa novih pet hiljada primeraka. Prvi studijski album sa 12 pesama objavila je Diskografska kuća PGP RTB 1977. godine pod imenom „Usnija“. Pored numera koje je ranije izdala na singlicama, tu su bile i pesme „Ruse kose curo imaš“, „Ime mi je Usnija“, „Keremejle“ i druge.

Prema nekim podacima, ploča je izdavana ukupno četiri puta, jer tiraž nije bio dovoljan u odnosu na potražnju za njenim pesmama. Dve godine zaredom je učestvovala na „Hit paradi“ gde je otpevala pesme „Šta da radim s tobom“ i „Hoćeš ljubav kćeri Roma“. Usledile su singlice „Šta da radim s tobom“, „Mani, mani“, „Hoćeš ljubav kćeri Roma i „Čaj ljelja  Rome“.

Na „Hit paradi“ 1981. godine otpevala je numeru „O pesmo, o igro moja“, a sledeće godine je objavila svoj drugi album sa pesmama „Zbog tebe mori Leno“, „Nestašno srce“, „Idi, idi drugoj“, „Kome li će verovati ljudi“, „Kazuj krčmo, džerimo“, „Vero, nevero“, „Aman, aman momče, bre“, „Kako kolan da se vijem“ i „Šulen Romalen (Slušajte me Romi)“. Usledio je učešće na poznatom Festivalu „MESAM“ gde je prvi put izvela pesmu „Dajte mi daire“ koja je oduševila sve prisutne. Isti naziv nosio je i njen treći album koji je svetlost dana ugledao 1984. godine.

Na njemu su još bile pesme „Rasule se kose moje“, „Igraću ti, Todore“, „Aber, aber kruži“, „Mesec žut još je ljut“, „Oro se vije“, „Od Niša do Vranja“ i druge. Usnija je potpisana i kao autor muzike za pesmu „Zulum činiš njoj“. Singlove „Rasule se kose moje“ i „Merak mi e da zapeam“ je pevala na festivalima „Hit parada“ 1985. godine i Valandovo 1986. godine. Album pod naslovom „Šta hoćeš“ Usnija je objavila 1987. godine. Pored naslovne, na njemu su bile i numere „Hanovi“, „Kajem se“, „Hej, istino“, „Irfane“ i druge. Tekstove su pisali Radmila Todorović, Miodrag Ž. Ilić, Zorica Vukčević i Goce Nikolovski, dok je većinu aranžmana uradio Svetislav Šešić.

Dve godine zaredom je učestvovala na „MESAM-u“ gde je otpevala numere „Koštanina pesma“ i „Živote moj“. Već naredne godine izdala je ploču sa pesmama „Živote moj“, „Još te čekam“, „Sedam dana, sedam noći“, „Prevari me život“, „Igra mi se pusto tursko“, „Vatra“ i drugima. Šesti studijski album Usnije Redžepove objavio je PGP RTS 1992. godine. Sa njega su se izdvojile pesme „Gospodarica srca“, „Šiki, šiki maramice“, „Javi mi se, javi“, „Zbog tebe“, „Hej, čaršije“ i druge.

Posle dve godine studijske pauze u prodaji se našla njena ploča sa numerama „Nisam za tebe rođena“, „Cveće sreće“, „Tamna noć“, „Šta ćeš da mi daš“, „Kaži zoro“ i drugima. Sa Vasilijom Radojčić i Stanišom Stošićem je 1995. godine objavila kompilacijski album, na kome su bile njene pesme „Kazuj krčmo, džerimo“, „Keremejle“, „Ruse kose curo imaš“ i „Što si Leno na golemo“. Usledila je diskografska pauza u trajanju od tri godine, da bi se 1998. godine u prodaji pojavio Usnijin novi CD sa pesmama „Ja sa juga, ti sa severa“, „Napraviću lom“, „Sedela Magda“, „Dudo, Dudinjo“, „Kasaba“ i drugima.

Tekstove su pisali Radmila Todorović Babić, Branka Vasić, Mikica Antonić i drugi, dok je za aranžmane bio zadužen Branimir Đokić. Usniju je na ovom CD-u pratio Narodni ansambl RTS-a. Pored ovih pesama, snimila je i obradu tradicionalne pesme „Udade se jagodo“ koju je popularizovao Jordan Nikolić. Posle ovog albuma Usnija se povukla sa srpske javne scene, a mnoge je oduševila kada se zajedno s Usnijom Redžepovom pojavila na „Grandovom“ festivalu 2006. godine, gde su otpevale pesmu „Mi smo posestrime“.

Usledila je nova saradnja sa Produkcijskom kućom „Grand“ koja je sledeće godine objavila njen poslednji album pod naslovom „Oko Niša kiša“. Osim naslovne, na njemu su bile i numere „Vrteška“, „Budi muško“, „Idi, glavu ne okreći“ i druge. Usnija je obradila i numeru „A i ti me izneveri“ koju je napisao Goran Bregović, te tradicionalne narodne pesme „Na Uskrs sam se rodila“ i „Po potoku“. Ovog puta među saradnicima su se našli Mladen D. Nikolić, Milorad Nikolić, Milenko Jakšić, Radmila Todorović, Milan Mladenović, Boban Marković, Rade Krstić, Branimir Đokić i drugi. Iste godine PGP je objavio kompilaciju pod naslovom „30 godina sa trubom“ na kojoj je bilo dvadesetak pesama koje su obeležile višedecenijsku karijeru Usnije Redžepove.

Nakon toga skoro se potpuno povukla iz javnosti. U decembru 2011. godine dobila je nacionalnu penziju. Sa suprugom je živela u Moštanici, a njegova smrt 2013. godine potpuno ju je dotukla. Nedugo nakon toga usledila je vest da je i ona obolela od karcinoma pluća. Jednu od poslednjih izjava dala je u avgustu 2015. godine kada je kazala da je preživela dve hemoterapije, te da ju je druga doslovno uništila. Nije mogla mnogo da govori, a uzimala je i kiseonik.

Preminula je 1. oktobra 2015. godine u Kliničkom centru u Beogradu. Komemoracija je održana sledećeg dana u prostorijama Radio Beograda, a Usnija je sahranjena 4. oktobra na groblju Butel u Skoplju. Privatni život Usnija Redžepova je rođena 1946. godine u Skoplju. U rodnom gradu je završila osnovnu i srednju školu, te 1964. godine upisala Arabistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu. Ipak, zbog teške finansijske situacije počela je da peva, a petogodišnja turneja po gradovima bivše Jugoslavije stavila je u drugi plan studije.

Na fakultet se vratila 1969. godine, a kada je 1973. prihvatila ulogu Koštane u istoimenoj predstavi, morala je potpuno da se odrekne studija. Iste godine je na jednoj probi upoznala aranžera Slavoljuba Šešića Šeleta. Nisu se odmah zaljubili, ali je pevačica u jednom intervjuu priznala da je osetila neverovatnu energiju kada je Šele prvi put ušao u prostoriju. Družili su se tokom jednog putovanja u Nemačku, a kako je tada kazala, ni sama ne zna kada je to drugarstvo preraslo u ljubav. Venčali su se 1978. godine u Beogradu.

Sve do dvehiljaditih su živeli u centru srpske prestonice, a tada su prodali stan i otišli da žive u vikendici u Moštanici. U jednom intervjuu koji je dala 2006. godine priznala je da ima divan brak, te da jedino što joj u životu nedostaje su deca. I zaista, svi koji su ih poznavali pričali su da su Slavoljub i Usnija bili nerazdvojni, zato i ne čudi što ju je njegova bolest, te smrt koja ga je zadesila 2013. godine veoma pogodila. Posle toga je saznala i za karcinom pluća, te je krenula na hemoterapije.

Njena drugarica Esma je sa lekarima iz inostranstva dogovarala da Usnija pređe na lečenje u Nemačku, međutim, oni su joj kazali da je bolest metastazirala i da ne mogu da joj pomognu. Esma je do poslednjeg dana ostala uz svoju kolegicu, a redovno su je posećivale i druge kolege sa estrade. Iza sebe je ostavila brojne hitove, a svojim izgledom plenila je pažnju gde god da se pojavi, zato je mnogi smatraju jednom od najboljih i najlepših pevačica u bivšoj Jugoslaviji.

IZVOR   https://www.biografija.org/muzika/usnija-redzepova/

Preuzeo : Evropske romske novine

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *